Архиве категорија: IV9

Mobilni telefoni i internet

Već znamo da su mobilni telefoni neizostavni deo današnjice. Prilično je očigledno da komunikacija, na nivou na kojem je trenutno, ne bi mogla da funkcioniše bez ovih uređaja. Iako je komunikacija prvenstvena odlika mobilnih telefona, oni su kroz istoriju neverovatnom brzinom napredovali ka svim aspektima modernog života.

Relativno  skorašnji razvoj internet I njegovo povezivanje sa mobilnim uređajima takođe je bilo je jedan od velikih pomaka moderne komunikacije.

-Istorijat mobilnih telefona:

Može se reći da su se preteče mobilnih telefona koristile isključivo u vojne I policijske svrhe . Među najvećim preprekama nalazila se izgradnja radio-prijemnika koji bi mogao da funkcioniše za određena ograničenja, prvenstveno objekte u pokretu. Tada је mobilni telefon bio znatno većih dimenzija I trošio je mnogo više energije,  dok je džepni mobilni telefon bio gotovo nezamisliv. Glavni tehnološki proboj u ovoj oblasti je uvođenje frekvencije modulacije (FM), 1935. godine. Prvi funkcionalni mobilni sistem je bio instaliran još 1928.godine u Detroitu, mada je prenos govora bio jednosmeran,  odnosno samo od centrale ka telefonu. Prvi mobilni telefon je napravljen još 1973. Dok je deset godina kasnije Motorola, jedan od prvih proizvođača, krenula sa masovnom proizvodnjom.

istorija mobilnog

-Istorijat Interneta:

Istorija interneta počinje sa umrežavanjem prvih računara. Prvobitna zamisao je bila da naučnici iz celog sveta razmenjuju svoje ideje I pristupaju informacijama sačuvanim na tim mrežama, i to do tada nezamislivim brzinama. Ta mreža se vremenom proširivala, I razvojem novih tehnologija, dostigla neverovatne razmere. Kao što je I slučaj sa telefonima, internet se takođe u ranim periodima njegove istorije koristio najviše u vojno-policijske svrhe.

net slika

-Mobilni i Internet danas:

Proizvodnja mobilnih telefona napravila je ogroman pomak od 1983. Njihova uloga znatno se promenila, i sa prvobitne I jedine uloge proste komunikacije, proširila se,  zahvaljujući  mnogim aplikacijama, na ostale aspekte života. Svi savremeni mobilni telefoni imaju pristup interetu. Tako je omogućeno korišćenje istog u bilo koje vreme. Ovi uređaji iz dana u dan postaju sve više pristupačni većem broju stanovništva. A za tako kratak period uspeli su da se urežu u sve vidove moderne kulture i da ostave veliki trag. Iako je život u 21.veku nezamisliv bez njih.

mobilni fon

-Korišćeni linkovi:

http://www.cdm.me/tehnologija/od-cigle-do-mozga-trideset-godina-evolucije-i-istorije-mobilnih-telefona

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9C%D0%BE%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%BD%D0%B8_%D1%82%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D1%84%D0%BE%D0%BD

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%98%D0%BD%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B5%D1%82

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%B8%D0%BD%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0

-Uradili: Jovanović Predrag & Stojanović Ana

Token Ring

Топологија прстена

Два примера топологија прстена – а) коришћењем једног; б) коришћењем више МАУ-а

Топологија прстена (енгл. Token Ring) је ИБМ-ова мрежа која је развијана 1970-тих те представљена раних 1980-тих година.

Мреже са топологијом прстена је врста ЛАН мрежа која је шематски поређана у круг. Мреже са топологијом прстена су уско везане за ИЕЕЕ 802.5 спецификацију, јер је настала из топологија прстена технологије, због идентичности и занемарљивих разлика термин топологија прстена обично обухвата и ИЕЕЕ спецификацију.

Користи кружну топологију са свим рачунарима прикљученим на МСАУ (енгл. multistation acces unit) уређај. Рачунари су прикључени директно на МСАУ, „patch“ каблови спајају МСАУ на други МСАУ, док „lobe“ каблови спајају МСАУ са рачунарима. За разлику од ЦСМА/ЦД мрежа, као што је Етернет, мреже са топологијом прстена су предоређене, што значи да су у могућности да израчунају максимално време које ће проћи пре него ће рачунар бити у могућности вршити мрежне активности. То чини мреже са топологијом прстена савршене за апликације за које одлагање мора бити предвидљиво. Брзина мрежа са топологијом прстена се кретала од почетних 4 Мбпс, па све до данашњих 1 Гбпс. Испочетка мреже са топологијом прстена су биле у предности над Етернетом, нудиле су већу брзину и бољу поузадност, но представљањем свичева Етернет мрежа је на крају ипак преовладала тако да мреже са топологијом прстена данас нису превише распрострањене.

Mrežne topologije

Mrežne topologije su načini, vrste i strukture povezivanja računarskih mrežnih elemenata u razne topološke mape. Ono što su u topologiji grane, u računarskoj topologiji su komunikacioni kanali, odnosno uglavnom se odnosi na veze, ožičenje, mada se može odnositi i na logičke veze. Topološki čvorovi su čvorovi računarske topologije, kao npr. čvorovi lokalne računarske mreže.

Topologija je u određenoj mjeri povezana sa vrstom kablova koji se koriste i predstavlja određeni model. Uglavnom, to su optički ili bakarni kablovi, a među bakarnima koaksijalni ili kablovi sa upredenim paricama. Takođe, topologija je povezana i sa mrežnom arhitekturom. U mnogim slučajevima mreže su hibrid različitih topologija.

Topologija magistrale

Topologija magistrale

Magistrala ili sabirnica je glavni vod koji predstavlja kičmu mreže i duž koga su povezani računari u određenim razmacima. Magistrala je jedinstveni komunikacioni kanal kojim se obavlja saobraćaj i zajednički je svim čvorovima. Ova topologija se smatra pasivnom jer računari povezani na magistralu samo osluškuju šta se dešava na njoj. Kad posredstvom mrežne kartice primjete da su podaci na magistrali upućeni njima, prihvataju ih. Kad je računar spreman za predaju podataka, on se prvo uvjeri da ni jedan računar ne šalje podatke na magistralu, pa tek onda šalje svoje podatke u paketu informacija. Kod ovog tipa topologije najčešće se koriste kablovi sa T-konektorom.

Iako se može upotrijebiti veliki broj vrsta kablova u lokalnim mrežama, bakarni koaksijalni kabl (tanki i debeli) je standard. Najveći broj mrežnih kartica je ranije imao ovakav priključak. Ovaj model topologije ima veliki nedostatak da se usled prekida na kablu prekida saobraćaj u cijeloj mreži. Pored toga labavi konektor, kratak spoj ili odvrnuti terminator dovodi do prekida. Još jedan čest problem je da se logički kvar neke kartice koja počinje da se ponaša kao da stalno emituje podatke ogleda u tome da se cijela mreža blokira i čeka da se pokvarena kartica isključi. Ovakvi problemi su izazvali da ova topologija izgubi popularnost u praksi.

Topologija zvijezde

Topologija zvezde

U topologiji zvijezde mrežni računari su povezani sa centralnim uređajem za povezivanje. Svaki računar je povezan posebnim kablom na priključak razvodnika. Mreže sa ovim modelom topologije koriste istu tehniku za pristup i slanje podataka kao i u topologiji magistrale.

Ovakve mreže se lako proširuju zbog toga što je svaki računar na mrežni razvodnik prikopčan posebnim kablom. Jedino ograničenje kad je u pitanju broj priključka je broj priključaka na razvodniku, mada se i sami razvodnici mogu prikopčati u oblik zvijezde. Nedostaci ove mreže vide se u potrebnim kablovima koji su potrebni za svaki računar u mreži. Kupovina dodatnih razvodnika takođe dodatno povećava troškove postavljanja mreže ove topologije. Proširivanje mreže vrši se neometano po druge korisnike mreže. Takođe, ako jedan računar otkaže, ostali računari bez obzira na to, nastavljaju da komuniciraju među sobom. Najosjetljivija tačka ove topologije je centralni razvodnik.

Topologija prstena

Topologija prstena

Topologija u kojoj su računari povezani provodnicima jedan za drugim, i čine fizički krug naziva se topologija prstena. Informacije putuju provodnicima u jednom smijeru. Računari na mreži reemituju pakete, odnosno primaju pakete, a zatim ih šalju sledećem računaru u mreži.

Ova topologija se smatra aktivnom zato što računari u mreži šalju „žeton“ (token) duž prstena. Token je posebna vrsta podataka. Ako neki računar u mreži hoće da pošalje podatke, mora sačekati da na njega dođe red (da do njega dođe token), i da ih onda tek pošalje. Na ovaj način radi IBM-ova mrežna arhitektura Token Ring.

Otkrivanje kvarova na ovoj mreži je otežano jer otkaz jednog računara prekida protok podataka u cijeloj mreži. Takođe, dodavanje ili uklanjanje jednog računara prekida rad cijele mreže. Ova topologija je dosta skupa i može se naći samo u velikim preduzećima.

Jedna varijacija ove topologije, se koristi u optičkim mrežama, kada se koriste dvostruke veze, dvostruki prsten. Ovo omogućava da se čak i u slučaju prekida može pronaći alternativni put i očuvati funkcionisanje mreže.

Topologija stabla

Topologija stabla

Topologija stabla se koristi pri isporučivanju usluga kablovske televizije.

Prednost se ogleda u tome što je mrežu lako proširiti jednostavnim dodavanjem još jedne grane, pa je tako izolovanje grešaka relativno lako.

Nedostaci su ti što ako koren postane neispravan, cijela mreža postane neispravna. Ako bilo koja razvodna kutija postane neispravna, sve grane sa te razvodne kutije postaju neispravne. Pristup postaje problem ako cijelo uređenje postane suviše veliko.

Mrežasta topologija

Topologija mreže

Mrežasta topologija je posebna vrsta veze od tačke do tačke u kojoj postoje najmanje dve direktne putanje do svake tačke. Stroža definicija mrežaste topologije zahtijeva da svaki čvor bude direktno povezan sa svim ostalim čvorovima.

Мрежни адаптер

Mrežni adapteri (ili kartice mrežnog interfejsa, engl. Network Interface Card, Nic; ili mrežne kartice) obezbeđuju fizičku vezu uzmeđu kablova i računara. Kada se mrežna kartica instalira na računar, u priključak na mrežnoj kartici se stavlja kabl i tako se ostvaruje fizička veza između računara i kabla.

mrezni_adapter1

Postoje dve vrste mrežnih kartica:

  1. Za korisnike – ima jedan mrežni priključak
  2. Za servere – ima više priključaka (povećana pouzdanost i manje opterećuje procesor)

Brzine mrežnih kartica: 10Mbps, 100Mbps, 1000Mbps što označava propusnost podataka mrežne kartice.

Mrežna kartica obavlja četiri osnovna zadatka

  1. Priprema podataka za slanje kroz mrežu – podaci pretvore iz paralelnog u serijski prenos. Paralelni prenos se zove zato što se podaci kreću kroz provodnike „paralelno“. Mrežni adapter treba da pretvori podatke iz paralelnog prenosa u serijski prenos. Komponenta koja to obavlja se zove primopredajnik. Iz razloga što se podaci kreću većom brzinom nego što kartica može da prihvati, podaci se privremeno smeštaju u bafer, odnosno prihvatnu pomoćnu memoriju (rezervisani deo RAM-a adaptera). A kada dođe vreme, ti podaci se dalje prenose kablom u memoriju računara
  2. Šalje podatke drugom računaru
  3. Kontroliše protok podataka između računara i mrežnog kabla
  4. Prima podatke iz kablovai prevodi ih u oblik koji procesor može da koristi

 

Svaka mrežna kartica ima jedinstvenu adresu u mreži. To je tzv. fizička, MAC adresa (MEDIUM AACCES CONTROL). IEEE (institute of Electrical and Electronics Engineers) svakom proizvođaču mrežnih kartica dodjeljuje unikatan blok adresa (sekvencu od 24 bita) koja predstavlja  identifikaciju tog proizvođača.

Poznati proizvođači: Intel, Realtek, Novell, Via Networking, Cisco…

Ono što je bitno prilikom prenosa podataka kroz mrežu, mrežni adapter koji šalje podatke i mrežni adapter računara koji prima podatke treba da se slože oko:

  1. Maksimalne veličine blokova podataka koji se prenose
  2. Količine podataka koji se može poslati pre povratne potvrde o prijemu
  3. Vremenskog intervala izmedju slanja blokova podataka
  4. Vremenskog intervala tokom kojeg se čeka potvrda o prijemu
  5. Količine podataka koje može da primi kartica pre prepunjenja bafera
  6. Brzine prenosa podataka

 

Većina novih kartica ima elektronska kola koja im omogućavaju da se prilagode sporijim karticama.. Kada se svi parametri komunikacije usaglase, kartice počinju razmenu podataka.

 

Adapteri za bežične mreže se koriste u situacijama kad nije moguće koristiti kablove. Oni imaju: sobnu antenu i antenski kabal, mrežni softver i softver za otkrivanje i otklanjanje problema.

Vrste mrežnih adaptera:

  1. Kartice za računare – jedan priključak
  2. Za peer to peer mreže
  3. Za servere – vise priključaka.veći protok, manje opterećene procesora
  4. Mrežne kartice – bežičnoIzvori:

http://www.slideshare.net/stancicdejan/mreni-adapter

http://en.wikipedia.org/wiki/Network_interface_controller

 Radili: Kristina Manojlović
Miljana Radosavljević

Ruter kao sigurnosni uredjaj

 

Ruter (router) odnosno mrežni usmerivač je uređaj koji ima funkciju međusobnog povezivanja računarskih mreža i on treba da nađe određenu putanju – rutu za svaki paket podataka kako bi taj paket išao tom rutom. Ruter taj isti paket treba da prosledi sledećem uređaju u nizu. Preciznije on povezuje podmreže,tih 2 ili više podmreža ne moraju da odgovaraju fizičkim priključcima na ruteru,jer 1 priključak može da ima više logičkih adresa – interfejsa.

Ruteri su najčešće zasebni uređaju koji mogu biti povezani s računarom preko kabla ili mogu biti bežični. Oni su u najvećem broju slučajeva zasebni računari čiji su softver i hardver specijalizovani za namenu da povezuju više mreža.U malim lokalnim mrežama ruter se postavlja kao veza između mreže i interneta. Tako na primer ADSL ruter služi kao veza između kućne mreže i mreže internet provajdera do koje ruter dolazi preko ADSL veze.

Na mrežnim dijagramima se predstavlja kao krug sa 4 strelice od kojih dve izlaze iz njega,a dve ulaze.

Kako ruter radi i kako se podešava?

Ruter na osnovu tabele rutiranja (routing table) za svaki primljeni mrežni paket određuje na koji ga interfejs prosleđuje. Ruter određuje izlazni interfejs na osnovu podataka koji su osim odredišta i dolazna adresa i port na koji se ide. Ruteri mogu da promene podatak u paketu o osobi koja ga šalje,tako da taj pošaljilac bude nevidljiv izvan svoje mreže (to se jos naziva preslikavanje adrese – name address translation ili skraćeno NAT ).

Prvo što treba da uradimo je da ukljucimo ruter u struju, LAN  kabal ukljucimo u WAN port rutera i u LAN na laptopu. Ukljucimo laptop i pretražimo wireless mrežu, da vidimo šta nam se nudi. Među svim ponuđenim mrežama trebalo bi da se pojavi i naš ruter tj.  TP-LINK WR743. Onda ulazimo na network podešavanja u laptopu  Network and Sharing center /Change Adapter settings/Local area connections  i  kliknemo na TCP/IPv4 i onda klik na Use the following IP. Tu se ukuca 192.168.1.5 ( umjesto 5 moze bilo koji broj) u subnet samo klik i na OK. Sada otvorite bilo koji browser i  ukucajte 192.168.1.1 i username je admin password  je admin. Ušli ste  u podešavanja  rutera. Klik na Network/Wan / WAN Connection Type i  tu izaberete PPPoE. Upišete svoj username  i password od vašeg interneta. U WAN Connection Mode izabrati Connect Automatically i na Connect i sve to sačuvati klikom Save . Potom ulazimo na Wireless Settings i pod SSID: upisujemo naziv mreže. Ukoliko želite da zaštite vašu mrežu idite na Wireless Security i izaberite WPA-PSK/WPA2-PSK .

 

*Ruter kao sigurnosni uredjaj

Svakom od nas desilo se da nabasa na nezaštićenu WiFi mrežu, te da skinemo poneki fajl s neta ili da bacimo pogled na elektronsku poštu. U suštini, sem što smo nekome na trenutak malo usporili mrežu, nikakvu ozbiljnu štetu nismo naneli. Nažalost, svet oko nas nije satkan samo od dobrih i znatiželjnih ljudi, već i od onih koji sa lošom namerom traže baš ovakve situacije, kako bi sa vaše bežične mreže pristupili fajlovima na vašim računarima, skinuli šifre kojima se logujete na nezaštićenim stranicama, ili učestvovali u nekim nezakonitim aktivnostima, gde sva odgovornost može lako pasti na vas

Prva, i ujedno najbazičnija mera je setovanje administratorske šifre na samom uređaju. Ovo je potrebno uraditi odmah i obavezna je stavka.
Druga, takođe osnovna mera zaštite jeste odobravanje ili zabrana pristupa uređaja na osnovu MAC adrese. Media Access Control, ili skraćeno MAC, predstavlja skup od šest para heksadecimalnih vrednosti. Svaki uređaj koji ima bilo kakve mogućnosti povezivanja na bilo kakvu mrežu ima jedinstvenu MAC adresu, bilo da je to telefon, kompjuter ili Bluetooth miš. Prva tri para heksadecimalnih upisa predstavlja Organisationally Unique Identifier (OUI), i oznaka je proizvođača opreme, pa tako na osnovu samo ovog podatka možete da znate koji su uređaji na vašoj mreži. WiFi mrežu možete zaključati na osnovu cele MAC adrese, i to tako što ćete adrese uređaja unositi u listu na vašem ruteru. Listu dalje možete proglasiti dozvoljenom, kada svi uređaji koji su pobrojani mogu da se povežu sa ruterom, ali sem njih nijedan drugi uređaj ne može, ili je zabranjeno, gde svi uređaji mogu da se povežu sem onih koji su pobrojani. Ovakav vid zaštite dobro je postaviti u manjim mrežama, naravno uz neke dodatne mere zaštite, mada sa današnjeg aspekta nije nikakva naročita zaštita, jedino može odbiti oportuniste koji slučajno nalete na vašu mrežu, pošto se MAC adresa lako menja, i još se lakše dolazi do nje.                                                        

Veće firme se ovim metodom neće zadovoljiti, iz praktičnih razloga. U ovako zaštićenoj mreži svi uređaji se povezuju na ruter ili access point istom šifrom, pa ako neko napusti kompaniju, moraćete da menjate i ključ. Ukoliko imate veliki broj računara ovo može da prestavlja veliki problem, ili potencijalno usko grlo kada samu uradite promenu šifre, jer će u istom trenutku svi korisnici pohrliti kod vas da vam prijave problem. Enterprise mod kod WPA/WPS2 enkripcije podešava se malo teže, i pored već postojeće infrastrukture, tražiće i dodatni server, mada postoje i ruteri koji ovakav server već imaju u sebi. Ovakav način zaključavanja mreže je bolji, svaka radna stanica ima svoju šifru za pristup mreži, pa ako neko od zaposlenih i napusti firmu, dovoljno je da mu na centralnom serveru samo obrišete nalog, ili da mu promenite šifru. Dodatni plus predstavlja i to da svaka od radnih stanica unutar korporativne mreže, zboj jedinstvenog ključa, postaje zaštićenija u smislu prisluškivanja saobraćaja od strane drugih korisnika unutar iste mreže.

Ovako zaštićena mreža sada je spremna za svakodnevno korišćenje. Sigurnost doduše ne prestaje tu, jer mrežu takođe treba nadgledati s vremena na vreme, a prilikom izbora mesta gde će se access point nalaziti, vodite računa da to bude lokacija koja nije tako lako fizički dostupna, naročito ako, na primer, postavljate WiFi hot spot u vašem kafiću. Savet je da pristupni ključ kreirate da bude složen, kao i da ga s vremena na vreme menjate, kao i da izaberete WPA ključ pre nego WEP, jer oba ne mogu da koegzistiraju na mreži, a ako mrežu koju želite javno da podelite s ostatkom želite i da koristite za lične potrebe, razmislite o uvođenju paralelnog WiFi-a na istoj lokaciji. Ovo je izuzetno lako uraditi sa nekim novijim ruterima, koji podržavaju ovakvu opciju, samo potražite u opcijama secondary SSID, ili guest WiFi net parametre.

 

S druge strane, potrebno je da povedete računa kako se vi sami ponašate kada pristupate tuđim (ili javnim) bežičnim mrežama. Ukoliko se nalazite u vašem omiljenom kafiću i uz espreso listate najnoviju digitalnu štampu, možete da se nađete u ulozi žrtve veoma lako. Kako bi ste izbegli zlu sudbinu, potrebno je da se držite nekoliko jednostavnih pravila ponašanja u ovakvom okruženju. Pre svega, nikako ne pristupajte servisima koji vam nisu od krucijalnog značaja u tom trenutku. U koliko vam nije od značaja da proverite poštu na nezaštićenom web serveru, nemojte to ni da radite. Postoji opasnost da neko „prisluškuje” saobraćaj, pa da veoma lako dođe do kombinacije vašeg korisničkog imena i šifre, te da vam preotme email adresu. Ukoliko baš morate da priđete web mailu, proverite da li to radite preko secure stranice (u adresi je uneto https umesto http, a u samom browseru se pojavljuje slika katančića), jer saobraćaj u oba smera putuje enkriptovan, te je praktično nemoguće doći do zloupotrebe vaših identifikacionih parametara. Bez mnogo razglabanja na temu zašto, nikako ne vršite bilo kakve elektronske transakcije iz ovakvih javnih mreža, bez obzira na to da li samo proveravate stanje na računu ili plaćate nešto, ili ste se pak logovali na neki sajt gde možete finansijski da stradate ako neko dođe do vaših kredencijala (online aukcijske kuće na primer).
T akođe proverite parametre konekcije na vašem računaru, raspitajte se od okoline da li u lokalu uopšte postoji javna pristupna tačka, te kako se ona zove. Jedan od najjednostavnijih načina napada predstavlja postavljanje javnih pristupnih tačaka tamo gde one ne postoje, ili ako ih ima, napadač ih naziva sličnim imenima, tipa, ukoliko je ime WiFi pristupne tačke „KafeGnezdo”, napadač postavlja svoj WiFi s imenom „Kafe-Gnezdo”. Da bi naterao korisnike da se loguju na njegovu mrežu, obično ostavlja pristup nezaštićen, pa se korisnici loguju tamo gde im je lakše, ne sluteći u kakvu zamku upadaju. Sav saobraćaj koji ide preko ovakve mreže se onda pamti, pa haker lako može doći do osetljivih podataka.

Mada ova cela procedura deluje možda zamršeno, ipak treba se u svakodnevnom radu pridržavati svega gore napomenutog, naročito ako se nalazite u vama nepoznatoj sredini. Broj žrtava ovakvih napada nije nimalo zanemarljiv, a kako se i kod nas elektronsko bankarstvo polako odomaćuje i broj korisnika raste, možete se lako biti i materijalno oštećeni. U svakom slučaju, koristite zdrav razum šta je pametno uraditi u ovakvim situacijama, jer od ljudske gluposti ne postoji (efikasna) zaštita.

 

skse01d.velika

Izvori : http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A0%D1%83%D1%82%D0%B5%D1%80, http://www.sk.rs/2013/10/skse01.html, http://kakonapraviti.net/ruter/podesavanje-wireless-rutera.html

Radili : Katarina Šehovic i Miloš Carević

 

 

Komutator

Komutator

Prvi komutator napravio je Hippolyte Pixii 1832. godine koji je bio zasnovan po predlogu André-Marie Ampère. Komutator je elektični prekidač koji periodično obrće trenutni pravac izmedju rotora i spoljašnjeg kruga tj. Smer struje u električnom motoru ili električnom generator. On omogucava generatorima da proizvode jednosmernu struju umesto naizmenične struje.

Postoje:

  • Elektrotehnički komutator
  • Matematički komutator

ELEKTROTEHNIČKI KOMUTATOR

Komutator se obično sastoji od para medjusobno izolovanih bakarnih delova polucilindričnog oblika koji su pričvršćeni oko izvoda rotirajućeg dela i para ugljenih četkica koje su postavljene na oprugu stacionarnog dela mašine. Komutatori imaju dve ili više mekše ugljene četkice koje se habaju brže i projektovane su tako da se mogu lako zameniti bez rastavljanja mašine dok su bakarni delovi nepristupačni i projektovani tako da se ne mogu popraviti na malim motorima.Na većim motorima komutatori se mogu izravnati glačanjem.

400px-Dynamo_-_commutating_plane_definitions

Svaki segment komutatora izolovan je od susednog segmenta.
Ti segmenti napravljeni su od armature, a broj namotaja zavisi od brzine i napona mašine.
Kontaktna tačka gde četka dodiruje komutator naziva se KOMUTACIONI AVION. Četka je dovoljno široka da obuhvati 2,5 komutatorna segmenta.

Na slici je prikazan rad komutatora.
Collecteur_commutateur_rotatif

Jednosmerna struja teče iz baterije, a kako je motor obrće kontakti komulatora će se okrenuti za 180 stepeni i struja iz namotaja će promeniti smer. Stalno magnetsko polje gde se nalazi rotor će takodje promenuti polaritet u odnosu na namotaj rotora i tako se obrtanje nastavlja u istom smeru.

Patenti:

Nikola Tesla je patentirao 2 komutatora.
Prvi je podneo Američkom patentnom zavodu  6.maju 1885. godine i nazvao ga  “ Komutator za električne dinamo mašine” a objavio ga 1886. godine.
Drugi je pod istim nazivom objavio 15.maja 1888. godine.

Izvori:

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9A%D0%BE%D0%BC%D1%83%D1%82%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%80_%28%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%82%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B5%D1%85%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0%29

http://tesla.radista.info/pronalasci.html

https://www.google.rs/search?q=Komutator&rls=org.mozilla:en-US:official&source=lnms&tbm=isch&sa=X&ei=JpgDU_O1AanMygPxvICYCw&ved=0CAcQ_AUoAQ&biw=1280&bih=868

Članak radile:
Kristina Milićević
Ana Savović

Општи преглед бежичних локалних рачунарских мрежа


Локална рачунарска мрежа
  је скуп рачунара који су повезани у једну мрежу. Релативно су на малом простору, као што су канцеларија, или зграда.

У зависности од растојања бежичне рачунарске
мреже категoризоване су у четири групе:
• бежичне личне мреже WPAN (Wireless Personal
Area Network),
• бежичне локалне рачунарске мреже WLAN
(Wireless Local Area Network),
• бежичне рачунарске мреже градских подручја
WMAN (Wireless Metropolitan Area Network) и
• бежичне рачунарске мреже ширих географских
подручја WWAN (Wireless Wide Area Network).

Ова мрежа може да садржи два и више рачунара који су повезани на одређен начин. Такође се убрајају и неки периферни уређаји као што су штампачи, модеми и сл. Главна карактеристика локалних мрежа је много већа брзина преноса података (од 10 до 1000 MB/sec) и непостојање потребе за закупљеним телекомуникационим водовима.

Локална мрежа се може најчешће преко некогрутера повезати са другим мрежама у већу WAN мрежу или директно преко провајдера на Интернет.

У локалним мрежама се могу користити четири основна преносна медија:коаксијални кабл, упредена парица, оптички кабл и бежични пренос. Сваки од преноса има своје предности, као и мане у смислу цене, брзине и могућности ширења мреже.

У најједноставнијем облику  коаксијални каблови се састоје од бакарне жице обложене изолацијом. Око изолације се налази метална заститна мрежа.
Постоје два типа каблова:
-Танки кабл
-Дебели кабл
Релативно су јефтини, флексибилни и лаки ѕа примену.

Оптички кабл се бира за мреже у којима је потребно одржати велике брзине преноса.  За представљање података оптички кабл користи светлосне импулсе, а пошто светлосни сигнали нису искривљени  електричним и магнетним пољима, нуде велику толеранцију на грешке. Недостаци оптичких каблова су њихова висока цена и тешкоће приликом додавања и уклањања радних станица из мреже.
У бежичним локалним мрежама поруке се преносе кроз ваздух као
радио таласи. Локалне бежичне мреже је врло лако проширивати.

ИЗВОРИ: http://www.scribd.com/doc/51488395/Racunarske-mreze-Seminarski

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B5%D0%B6%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%BE_%D1%83%D0%BC%D1%80%D0%B5%D0%B6%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5#.D0.92.D1.80.D1.81.D1.82.D0.B5_.D0.B1.D0.B5.D0.B6.D0.B8.D1.87.D0.BD.D0.B8.D1.85_.D0.BC.D1.80.D0.B5.D0.B6.D0.B0

 

lan ethernet-cable-utp-mold-type-kb-aa06

РАДИЛИ: Нора Марковић
Стефан Живковић
Сара Стојановић

IP adresiranje

IP adresa ili IP broj je jedinstveni broj,nalik telefonskom broju, koji koriste računari u međusobnom saobraćaju putem interneta po internet protokolu . Ovo dozvoljava racunarima dalje sprovođenje informacije u ime pošiljaoca i kasnije primanje tih informacija.

Sastoji se od brojeva i tacak,a jedan primer bi bio : 207.142.131.23  Ovi brojevi koji za običnog čoveka ne znače ništa mogu da se konvertuju u čitljivije forme adresa putem DNS-a,a proces je poznat pod imenom rastavljanje imena domena.

Internet protokol prepoznaje svakog logičkog domacina  po njegovoj  ip adresi. IP adresa može da bude uvek ista kad se konektuje i zove se statička ili dinamička ako se razlikuje pri konekciji. Za korišćenje dinamičke IP adrese potrebno je da server koji pruža adresu.

Internet adrese su potrebne i za svrhe rutovanja I zbog toga je veliko br uvek nekorišćen I zauzet. Jedan računar može da ima više priključaka na mrežu pa samim tim može da ima I vise IP adresa.

Trenutno postoje dve verzije IP adrese: verzija IPv4 I IPv6.

IPv4 se najviše koristi I ona je standard za IP adresiranje na Internetu.Sastoji se od 32 bita odnosno 4 bajta što u teoriji znači da postoji vise od 4 milijarde jedinstvenih adresa.Ali to nije dovoljno pa se teži da se proširi raspon adresa preko verzije 6 IP adrese. IPv4 adrese su predstavljene sa 4  okteta ili 8 bitova rastavljenih tačkama.

Primer IP adrese I konvertovanja:     207.142.131.236 je zbog konverzije sa bazom 256-3482223596=207×2563+142×2562+131×2561+236×2560

Verzija IPv6 nije jos rasprostranjena al se radi na njoj,adrese bi bile od 128 bitova sto bi trebalo da da I vise nego dovoljno mogućnosti za različite IP adrese. Ali za sad je nama jedino dostupna IPv4.

IP-adrese-i-NAT

http://sh.wikipedia.org/wiki/IP_adresa

Luka Đ Novakovic

 

 

Topologije računarskih mreža

Topologije računarskih mreža

U današnje vreme nezamislivo je raditi bez upotrebe računara. Čak i firme sa malim brojem računara povezuju ih u cilju bolje komunikacije. Naši kućni računari su najčešće povezani u veliku globalnu mrežu – Internet.

Mrežne topologije su načini vezivanja računarskih mrežnih elemenata u razne topološke mape. Postoje sledeće topologije: Magistrala, Zvezda, Token ring, Stablo i Mrežasta topologija. U mnogim slučajevima mreže su hibridi različitih topologija i one su u  određenoj meri povezane sa vrstom kabla koji se koristi. Uglavnom su to optički ili bakarni, a među bakarnim su koaksijalni ili kablovi sa upredenim paricama.

Koaksijalni kabl podseća na onaj koji se koristi za kablovsku televiziju. U sredini se nalazi bakarna žica obložena plastičnom izolacijom dok se na krajevima nalaze koaksijalni priključci.

Kabl sa upredenim paricama je alternativa koaksijalnom kablu, krajevi se završavaju RJ-45 priključkom koji liči na telefonski RJ-11 priključak.

  1. Topologija magistrale – je topologija u kojoj su svi računari povezani preko glavnog komunikacionog kabla – magistrale. Računari prihvataju podatke sa mreže ukoliko su upućeni isključivo njima i samo jedan računar može da šalje informacije u datom trenutku. Popularnost ove mreže je opala zbog praktičnih razloga. Ukliko, npr. , dođe do prekida na magistrali dolazi do kvara cele mreže ili ukoliko samo jedan računar ima logički kvar i pritom šalje podatke, blokira se cela mreža dok se taj računar ne isključi. U ovoj topologiji koaksijalni kabl je standard.

    Topologija magistrale

     

  2. Topologija zvezde - U ovoj topologiji svi računari su povezani za jedan, glavni, koji se zove centralni razvodnik. Princip je isti kao kod topologije magistrale. Prednost ove mreže je u tome što svaki računar može postati centralni razvodnik i proširivanje mreže se može izvesti bez uticaja na ostale elemente. Kupovina dodatnih kablova za nove računare iziskuje više novca i to može biti mana ovog tipa umrežavanja. Najosetljivija tačka je, svakako, centralni razvodnik.

    Topologija zvezde

     

  3. Token ring – je vid topologije u kojoj je svaki računar povezan sa narednim. Slanje informacija se odvija putem slanja „žetona“ (token) i dozvoljeno je tek kada se token nađe kod računara koji šalje podatke. Ova topologija je dosta skupa i sreće se uglavnom u velikim preduzećima. Otkrivanje kvara, dodavanje ili izbacivanje računara iz ove mreže je dosta otežano jer sve navedene opcije dovode do prekida cele mreže.

    Token ring (prsten)

     

  4. Topologija stabla – Kablovska televizija je najbolji primer primene ove topologije. Prednost se ogleda u tome što je lako dodavati elemente ovoj mreži, a nedostatak u tome što može doći do kvara nekog dela mreže pa samim tim svi novi elementi prekidaju rad ili do kvara korena, gde dolazi do pada cele mreže. Takođe, može doći do otežanog pristupa ukoliko uređenje postane suviše veliko.

    Topologija stabla

     

  5. Mrežasta topologija – je posebna vrsta veze od tačke do tačke u kojoj postoje najmanje dve direktne putanje do svake tačke.

    Mrežasta topologija

     

Hibridne mreže koriste kombinaciju bilo koje dve mreže tako da se  rezultati ne poklapaju sa standardnim topologijama.

Izvori:

Autori: Tatjana Šimunić

Dijana Cvijetić

 

Ethernet

ETHERNET

Ethernet_End-to-End

Ethernet (IEEE 802.3) je mrežna tehnologija za LAN mreže. Primenjen je na frame način rada. Podaci se šalju u paketima koji su prilagođeni za slanje preko računarske mreže. Definiše umrežavanje i signaliziranje za fizički sloj, frame formate i protokole za MAC, odnosno podatkovni sloj OSI modela. Ethernet, poznat i pod imenom IEEEs 802.3, je postao najrasprostranjeniji standard za računarske mreže koji se počeo uzdizati ranih 1990-tih pa sve do danas gde drži primat, te je skoro u potpunosti zamenio ostale mrežne tehnologije za LAN mreže kao što su Token Ring, FDDI i ARCNET.

ISTORIJA

Preteču eterneta je tehnologija koju su razvili istraživači Norman Abramson i ljudi Havajskog univerziteta. Kod njih je postojao problem kako povezati korisnike na udaljenim ostrvima sa centralnim računarom. Razvlačenje kablova preko Pacifika nije dolazilo u obzir. Rešenje su pronašli u komunikaciji radijom kratkog dometa. Svaki korisnički terminal je opremljen primopredajnikom sa po dve frekvencije: jednom za emitovanje ka centralnom računaru i drugom za prijem podataka sa centralnog računara.

Robert Metkalf se na Masačusetskom institutu za tehnologiju upoznao sa Abramsonovim radom. Do prve verzije eterneta dolazi u Xeroxu istraživačkom centru, u Ziroks Parku,  gde su istraživači već projektovali i izgradili prve personalne računare sa korisničkim grafičkim okruženjem i mišem kao pokazivačem (računar Xerox Alto), kao i prvi laserski štampač namenjen radu sa personalnim računarima. Ovim izumima se pridružuje i eternet, kao tehnologija lokalnih računarskih mreža koja je povezala personalne računare i štampače.

Metkalf je zajedno sa Dejvidom Bogsom razvio novi sistem na koaksijalnom kablu kao medijumu na koji je bilo priključeno više stanica. Taj sistem je sadržao nova dva mehanizma: osluškivanje pre slanja, tj. pre emitovanja poruke stanice su osluškivale saobraćaj na kablu, pa u slučaju da neko već emituje povlačile bi se dok se emitovanje ne okonča i mehanizam koji je detektovao sukobljavanja u slučaju da je do njih došlo. Ovaj sistem je nazvan CSMA/CD. Isto tako Metkalf je razvio novi algoritam nasumičnog biranja vremena čekanja, što je u kombinaciji sa CSMA/CD protokolom omogućilo eternetu da funkcionuše sa 95% iskorišćenosti kanala.

Primenjujući ovaj sistem, krajem 1972. godine Metkalf, i ljudi iz Ziroks Parka realizuju prvu lokalnu računarsku mrežu koja je povezivala Xerox Alto računare međusobno, kao i računare sa serverima i laserskim štampačima. Koaksijalni kabl je imao dužinu do 2,5km (koristeći 4 repetitora) na koji se moglo povezati do 256 računara, pri čemu je radio sa brzinom prenosa 2,94 Mb/s.

Ethernet_original
Metkalfov slajd sa prezentacije na kojoj je predstavljen koncept originalnog eternet sistema 1976. godine


PRINCIP RADA

Ethernet se sastoji od tri dela:

Fizičkog medija preko kojeg putuju informacije u računarskoj mreži (UTP kabel itd.)
Protokola, odnosno skupa pravila za kontrolu pristupa na mediju
Ethernet paketa u kojima se prenose podaci koji su ustvari grupe bitova organizovanih u polja

Da bi računari u mreži radili potrebno je da svi razumeju isti protokol (set pravila za stvaranje paketa podataka), odnosno da rade po njegovim pravilima. Ethernet protokol određuje da svaki paket završi na zadanoj adresi, pošto po propisu Etherneta svaki paket podataka mora imati adresu odredišta i adresu izvora. Svaki računar u Ethernet mreži ima 48-bitni ključ poznat kao MAC adresa. Glavni zadatak MAC adrese je osiguravanje različite adrese za računar u mreži. MAC adresa se još zove i hardverska adresa koja je unikatna za svaki proizvedeni Ethernet uređaj. Uređaj preko kojih računar prima podatke se naziva mrežna kartica, koja se najčešće nalazi u sastavu jedne obične matične ploče.

U jednoj Ethernet mreži ne postoji centralni nadzor, te su svi korisnici jednaki. To znači da svi dele propusnost mreže tako da nijedan korisnik u mreži ne može zauzeti čitav medijum samo za sebe. Pošto se podaci u Ethernet mreži šalju serijski u manjim paketima, velika je mogućnost da se da u isto vreme dva ili više korisnika šalju neki podatak na istoj mreži. Da bi se desilo slanje podataka računar mora proveriti medijum, i kada ustanovi da je slobodan počinje prenos nekog podatka. Taj mehanizam kontrole se naziva MAC dok se on temelji na CSMA/CD  protokolu.

On se brine za ravnopravno stanje u jednoj računarskoj mreži, ali se brine i za sprečavanje sukoba koje se mogu desiti ako računari u mreži u isto vreme ustanove da je medijum slobodan. Tada CSMA/CD mehanizam zaustavlja slanje paketa te ga odlaže za ponovno slanje, koje se praktično dogodi u mikrosekundama zbog čega korisnik to i ne primjeti. Ako se kojim slučajem paket 16 puta odbije zbog zauzetosti onda se korisnik obavijesti o nastaloj grešci na mreži, dok on može tek kasnije pokušati slanje podatka.

Za umrežavanje Ethernet mreža najviše se koristi UTP kabal koji je potisnuo ranije korišćeni koaksijalni i AUI kabel. Oprema za Ethernet mreže je veoma jeftina, jer kako je mrežna kartica već obično na matičnoj ploči sve što treba je da imamo UTP kablove i po potrebi (ako se radi o većim mrežama) mrežne switcheve ili hubove. Brzine se kreću od 10, najčešće 100 Mbps, dok se u poslednje vreme sve češće promoviše brzina od 1 Gbps.

ethernet-cable-utp-mold-type-kb-aa06

Veza eterneta sa OSI modelom

Standardi IEEE organizacije su uređeni prema OSI referentnom modelu ili referentnom modelu za otvoreno povezivanje sistema. Eternet kao IEEE standard predstavlja protokol koji radi na prva dva sloja OSI modela, i to na fizičkom sloju i MAC podsloju sloja veze.

Veza_OSI_IEEE

Eternet sloj veze

Funkcije drugog sloja uključuju MAC i eternet preusmeravanje frame-ova koje se takođe naziva premošćavanje. Za razliku od tradicionalnih mreža sa komutiranjem kola, eternet je tehnologija sa komutiranjem paketa. Svaki eternet frame je označen adresom izvora (SA) i adresom destinacije (DA) koje koriste eternet mostovi kako bi prosledili frame na odgovarajuću destinaciju. IEEE 802.3 standard pokriva samo MAC deo sloja veze, dok je eternet premošćavanje pokriveno IEEE 802.1 standardom. Najvažnija ideja za eternet premošćavanje je definisana IEEE 802.3 D standardom.

Tipovi eterneta:

Brzi eternet

Brzi-Ethernet-konvertor_slika_XL_9331609

Brzi eternet ili 100Base-T je nastao kao napredna verzija standardnog eterneta 10Base-T. Kao rezultat unapređivanja standardnog eterneta razvijena su tri odvojena standarda fizičkog sloja: 100Base-TX, 100Base-T4 1995. i 100Base-T2 1997. godine. Do poboljšanja je došlo tako što se koristila drugačija tehnika kodiranja podataka. Svaki od navedenih standarda koristio je nov metod kodiranja.

100Base-TX – 4B/5B
100Base-T4 – 8B/6T i
100Base-T2 – PAM5x5

Gigabitni eternet

index

Gigabitni eternet ima protok od 1000 Mb/s. Razvijeni su standardi:

1000Base-T – Koristi UTP kabl kategorije 5, sa sva četiri para parica uz kodiranje 4D-PAM5.
1000Base-CX – STP kabl sa 2 parice, kodiranje 8B/10B.
1000Base-SX – višerežimsko optičko vlakno, laserska svetlost talasne dužine 800 nm i dometa do 550 m i
1000Base-LX – jednorežimsko optičko vlakno, talasne dužine 1300 nm i dometa do 5 km.

10 gigabitni eternet

Trenutno, tehnologija koja podržava najbržu vezu je 10-gigabitni eternet prvi put objavljena 2002. godine kao standard IEEE 802.3ae. Definiše verziju eterneta sa nominalnom propusnom moći od 10 Gb/s, deset puta većim od gigabitnog eterneta. Proteklih godina radna grupa za standard 802.3 objavila je sledeće standarde:

802.3ae-2002
802.3ak-2004
802.3an-2006
802.3aq-2006 i
802.3ap-2007

10-gigabitni eternet podržava samo komunikaciju u potpunom dupleksu (dvosmernu komunikacija sa mogućnošću istovremenog primanja i slanja poruke), koristeći pri tome bakarne STP i UTP kablove kategorija 6a i 7 i optička vlakna. Novembra 2006. godine, radna grupa IEEE složila se da istražuje 100-gigabitni eternet kao sledeću verziju tehnologije.

IZVOR: http://bs.wikipedia.org/wiki/Ethernet

 

Miloš Vučkovac

Marko Savičin

IP adresa je jedinstvena adresa koju koriste mašine (najčešće računari) u međusobnom saobraćaju putem interneta pomoću IP protokola. Ovo dozvoljava mašinama dalje prevođenje informacije u ime pošiljaoca (kako bi mašine znale gde da ih dalje pošalju) i kasnije primanje tih informacija (kako bi mašine znale da je to namenjena destinacija).

Opis Internet Protokola

Internet protokol (IP) poznaje svakog logičkog domaćina (hosta) po broju, takozvanoj IP adresi. Na bilo kojoj datoj mreži ovaj broj mora biti jedinstven za sve domaćine interfejsa koji komuniciraju kroz tu mrežu. ISP-ovi (internet servis provajderi) ponekad daju korisnicima interneta ime domaćina pored njihove numeričke IP adrese.

Jedan isti uređaj (na primer računar) može imati više priključaka na mrežu (više mrežnih kartica), pa u tom slučaju može imati i više IP adresa, ali svaka kartica može imati najviše jednu IP adresu.

U zavisnosti od internet veze, IP adresa može biti uvek ista pri konekciji (takozvana statička IP adresa), ili različita pri svakoj novoj konekciji (dinamička IP adresa). Kako bi se koristila dinamička IP adresa, mora da postoji server koji pruža adresu. IP adrese se uobičajeno dodeljuju kroz DHCP (Dynamic Host Configuration Protocol).

Internet adrese su potrebne ne samo za jedinstveno nabrajanje domaćinskih interfejsa, već i za svrhe rutovanja, pa je veliki broj njih uvek nekorišćen ili rezervisan (npr. 0.0.0.0 – Broadcast IP adresa, 127.0.0.1 – Loopback IP adresa).

IP Adrese

Za IP adresiranje koriste se dva standarda (verzije) – IPv4 i IPv6. IPv4 adresa je veličine 32 bita (4 bajta) te postoji 2^32 jedinstvenih IP adresa. IPv4 se čitljivije se prikazuje kao 4 osmobitna broja (0-255) razdvojena tačkama (npr. 224.103.27.13).

300px-Ipv4_address.svgIPv4 Adresa

Zbog razvoja interneta došlo je do problema sa IPv4 adresiranjem, jer se broj slobodnih adresa naglo smanjuje. Iz tog razloga je uveden novi standard – IPv6, koji je 128-bitan (dozvoljava dodelu 2^128 jedinstvenih adresa). IPv6 adresa se najčešće prikazuje kao osam 16-bitnih heksadecimalnih brojeva razdvojenih dvotačkama (npr. 2001:0db8:85a3:0042:1000:8a2e:0370:7334). Iako je IPv4 još uvek češće upotrebljavan standard, predviđa se da će ga za 5 do 15 godina IPv6 zameniti gotovo u potpunosti.

300px-Ipv4_address.svgIPv6 Adresa

Konvertovanje u ove brojeve iz za ljude čitljivije forme adresa domena (npr. www.wikipedia.org), se vrši putem DNS-a (eng. Domain Name System). Proces konverzije je poznat pod imenom razrešavanje imena domena (eng. DNS resolving).

Dodeljivanje Adresa

Stvarno dodeljivanje adrese nije nasumično. Organizacija, tipično Internet servis provajder (ISP), traži dodeljivanje netbloka (skupa povezanih IP adresa) iz registra, kao što je ARIN (American Registry for Internet Numbers). Broj mreže sačinjava raspon adresa koje organizacija može slobodno da raspoređuje po želji svojim korisnicima. Organizacija koja je iscrpela značajan deo svog mesta za raspoređivanje adresa može da zatraži novi netblok.

Reference

  1. http://en.wikipedia.org/wiki/IP_address
  2. http://www.sveznadar.info/20-WINTipsTricks/100-MrezaUvod/15-1-IPadresa.html
  3. http://www.slideshare.net/nik0la/ipv4-adresiranje

Biljana Marković i Luka Kijanović, IV-9