Архиве категорија: IV4

ЕТЕРНЕТ

ЕТЕРНЕТ (енгл. Ethernet) је протокол и најкоришћенија вишемедијумска технологија локалних рачунарских мрежа, описана великим бројем IEEE 802.3 стандарда, који дефинишу технологије физичког и слоја везе референтног ОСИ модела. Испрва је изведена у топологији магистрале на заједничком коаксијалном каблу са протоколом који динамички одређује како рачунари приступају мрежи (CSMA/CD). Етернет данас шири свој опсег применљивости на MAN и WAN мреже, има топологију звезде или стабла, док као медијум користи бакарне и оптичке каблове. Поред основне функције дељења заједничких ресурса у локалној мрежи, има и функције приступа (интернету), окосинце међу мрежама и дистрибуције података на веће удаљености. Етернет дефинише како се станице везују на рачунарску мрежу, технологију која се користи за пренос сигнала, потом начин како станице приступају датој мрежи, брзину преноса, начин сигнализације и кодирања информација, као и величину и формат пакета информације који се користи при комуникацији.

images

ИСТОРИЈАТ

За претечу етернета можемо сматрати технологију коју су развили истраживачи Норман Абрамсон и његове колеге са Хавајског универзитета. Наиме, код њих је постојао проблем како повезати кориснике на удаљеним острвима са централним рачунаром (развлачење каблова испод Пацифика није разматрано). Решење су пронашли у комуникацији радијом кратког домета. Сваки кориснички терминал је опремљен примопредајником са по две фреквенције: једном за емитовање ка централном рачунару и другом за пријем података са централног рачунара.

1101119356_1954-2004_computer1

СТАНДАРДИЗАЦИЈА ЕТЕРНЕТА

Први стандард етернета је објављен 1980. године од стране DIX конзорцијума произвођача (енгл. Digital Equipment Corporation – DEC, Intel, Xerox) за брзине преноса 10 Mb/s. Користећи иницијале ових компанија назван је DIX етернет стандард. Овај стандард дефинисао је етернет као технологију локалних рачунарских мрежа са спецификацијама за рад на систему заснованом на дебелом коаксијалном каблу. Као и код свих стандарда, DIX стандард је убрзо допуњен техничким изменама, поправкама и малим побољшањима, DIX V2.0 стандард. DIX конзорцијум је развио ове стандарде тако да их је сваки произвођач могао користити, технологија која је била доступна свима. Највећу цену платио је Зирокс који је морао да се одрекне права на патентирану технологију. 1982. године Зирокс је дао и право на коришћење имена етернет[2]. У време кад је објављен DIX стандард, професионална организација, Институт инжењера електротехнике и електронике (енгл. Institute of Electrical and Electronics Engineers – IEEE) бавио се прављењем отвореног стандарда локалних мрежа.

Веза етернета са ОСИ моделом

Стандарди IEEE организације су уређени према ОСИ референтном моделу или референтном моделу за отворено повезивање система (енгл. Open Systems Interconnection Basic Reference Model). Етернет као IEEE стандард представља протокол који ради на прва два слоја ОСИ модела, и то на физичком слоју и MAC подслоју слоја везе.

osi-1

Етернет слој везе

Функције другог слоја укључују MAC и етернет преусмеравање фрејмова које се такође назива премошћавање. За разлику од традиционалних мрежа са комутирањем кола, етернет је технологија са комутирањем пакета. Сваки етернет фрејм је означен адресом извора (SA) и адресом дестинације (DA) које користе етернет мостови како би проследили фрејм на одговарајућу дестинацију. IEEE 802.3 стандард покрива само MAC део слоја везе, док је етернет премошћавање покривено IEEE 802.1 стандардом. Најважнија идеја за етернет премошћавање је дефинисана IEEE 802.3 D стандардом (енгл. Spanning Tree Protocol – STP).

CSMA/CD и перформансе етернета

 

  • Максимална величина оквира је 1536 B

Ова величина је произвољно одређена граница, условљена примопредајником. У тренутку постављања DIX-овог стандарда (1978) меморија је била прилично скупа, а захтевало се да примопредајници морају имати довољно радне меморије да прихвате читав оквир.

 

  • Минимална величина оквира износи 64 B

На ову величину утиче механизам откривања сукобљавања на каналу (енгл. Collision detect), изведена је на моделу оригиналног етернета. Ако посматрамо оригинални етернет систем базиран на дебелом коаксијалном каблу 10Base5 са спецификацијама наведеним у табели, можемо да извршимо одређену анализу.

indexindex1

  •  Искоришћеност система

У претходном делу увели смо неке основне параметре за прорачун. Ако посматрамо етернет као повремени CSMA систем, интервал који се бира као јединица је управо 2τ. Ако станица утврди да на каналу постоји саобраћај, она неће даље ослушкивати канал, већ ће то учинити тек након 2kτ. Перформансе ћемо испитати у условима густог и константног саобраћаја, тј. када је Nа станица увек спремно да емитује. Станице приступају каналу у току временског интервала предвиђеног за конкурентско приступање (у току конкурентског блока).

 Blok_pristupanja_eternet

 Етернет адресирање

У почетку, етернет је био изведен у топологији магистрале. Сваки мрежни уређај је био повезан на исти, заједнички медијум и сваки сигнал је слат свим уређајима одједном. Са ниским прометом или у малим мрежама, то је био прихватљиво решење. Главни проблем је било како уређај да препозна да је примљени сигнал намењен за њега а не за неки други уређај на истој мрежи. У ту сврху је створен јединствени идентификатор назван „физичка“ или MAC адреса. Без обзира на тип етернета који се користи, овај договор о представљању адресе уређаја је прихваћен на нижим слојевима ОСИ модела. Физичка адреса је представљена 48-битном вредношћу у хексадекадној нотацији и додаје се подацима другог слоја ОСИ модела.

index2

ТОПОЛОГИЈА МАГИСТРАЛЕ

Заглавље етернет оквира

Да бисмо дискутовали о операцијама премошћавања морамо разумети формат етернет фрејмова. Слика показује формат етернет фрејма. Овај основни формат је остао непромењен у поприличном периоду времена, упркос брзом развоју етернета и другачијој технологији израде физичких слојева. Етернет је више-медијумска технологија зато што оперише на различитим медијумима при различитим брзинама. Етернет уређаји се дизајнирају са врло јасно дефинисаним интерфејсом између MAC слоја и физичког слоја. Овај слојевити приступ дозвољава физичком слоју да се развија независно од MAC подслоја. Етернет фрејмови представљају формат података за MAC слој. То је уобичајена спецификација за формате MAC фрејмова који дозвољавају етернет направе различитих брзина. Заправо, комутатори су обично конструисани од портова различитих брзина и типова медијума. Етернет фрејмови могу бити са делом за податке различитие дужине (између 46 и 1.500 октета).Непроменљиви формат дозвољава свакој генерацији етернета да буде компатибилна са претходним генерацијама, тако да корисник не мора унапређивати софтвер горњег слоја и апликације када је брзина мреже повећана. Ово је одиграло велику улогу при обезбеђивању успеха етернета. Етернет фрејм почиње са уводним пољем код кога се наизменично мењају „0‟ и „1‟ које је раније коришћено за синхронизовање рада станица. Када су етернет конекције постале од тачке до тачке, синхронизација предајника и пријемника се одржавала преносом посебних сигнала када нема података за слање. То уклања потребу за уводним пољем, које се упркос томе задржава због компатибилности са претходним верзијама.

  1. Преамбула (7 бајтова) – Представља 7 бајтова са низом нула и јединица 10101010. Овим кодом се врши синхронизација комуникације и упозорава се пријемна станица да пристиже фрејм.
  2. Разграничавач (1 бајт, енгл. Start of frame delimiter, SDF) – Представља кŏд 10101011 након кога следи одредишна адреса.
  3. Одредишна адреса (6 бајтова, енгл. Destination address, DA) – Одређује која станица треба да прими фрејм.
  4. Адреса извора (6 бајтова, енгл. Source address, SA) – Адреса уређаја који шаље фрејм.
  5. Дужина/тип (2 бајта) – двооктетно поље дужина/тип за репрезентацију дужине корисног поља. Пошто је дозвољена максимална величина корисног дела фрејма (поља за податке) само 1.500 бајтова, вредност дужина/тип изнад 1.536 представља тип етернет фрејмова. Често се користи као представник протокола горњих слојева или као тип управљачких информацијама садржаних у делу за податке
  6. Пакет (46-1.500 бајтова) – Поље у којем су садржани подаци, ако је дужине мање од 46 бајтова попуњава се празнинама.
  7. Секвенца за проверу фрејма (4 бајта, енлг Frame Check Sequence, FCS) – Уписује се резултат алгоритма CRC примењеног на фрејму, у циљу препознавања оштећења пакета при физичком преносу.

Широки етернет

Широки етернет или 10Base5 систем, користи дебели коаксијални кабл (пречника 9,5 mm, импедансе 50 Ω). Ови каблови су посебно пројектовани за етернет али могу да се користе и стандардни дебели коаксијални каблови. Оваква мрежа у односу на танки етернет има следеће особине:

  • Поузданија је од танког етернета.
  • Може да премости већа растојања.
  • Сложенија архитектура мреже.
    450px-10BaseT_sr

     

     

    Танки етернет

Танки етернет или 10Base2 систем, користи танки коаксијални кабл (0,48 mm, импедансе 50 Ω). Танки коаксијални кабл је био прилично популаран јер се лакше припремао и уграђивао од дебелог кабла за широки етернет а има исту брзину комуникације и јефтинији је. Широки и танки етернет се директно везују за сегмент. Данас се практично не користе и нису подржани новим 802.3 стандардима.

Компоненте етернета

Етернет се састоји од уређаја (рачунара, штампача, мрежне опреме итд.) и каблова који повезују те рачунаре. Мрежне уређаје можемо поделити у две основне класе:

  • Терминална опрема за податке (енгл. Data Terminal Equipment, DTE) – уређаји који представљају извор или одредишта података (фрејмова). Обично су то рачунари, радне станице, сервери података, штампачи итд. Често коришћен назив за терминалну опрему је „терминал“.70_big[1] pc-computer
  • Опрема за комуницирање подацима (енгл. Data Communication Equipment, DCE) – уређаји унутар мреже који примају и прослеђују фрејмове кроз мрежу. Опрема за комуницирање подацима може да буде јединствен уређај као што је рипитер, комутатор (свич) и рутер, али може да буде и јединица спреге као што је мрежна картица NIC и модем. Један од коришћених назива за опрему за комуницирање подацима је „чвор мреже“.index3

 

Мрежне картице (енгл. Network Interface Card, NIC) конвертују, пакују у фрејм и преносе податке из рачунара, а потом примају, распакују и деконвертују примљено са мреже. Мрежне картице има800px-Network_cardју специфичну архитектуру дизајнирану посебно за етернет са неким од следећих улаза за конекторе: BNC, AUI или RJ-xx, најкоришћенији RJ-45. Свака од етернетских картица садржи јединствену физичку адресу у свом ROM чипу. Део ове адресе садржи информације о произвођачу, а део је јединствен серијски број картице. Мрежна картица се састоји од три основна дела:

  • Спреге физичке средине за пренос – одговорна за електрично слање и пријем података.
  • Састоји се од преносника који шаље или прима податке и конвертора кода.
  • Контролера линка података – одговара MAC подслоју
  •  Рачунарска спрега

Мрежне картице можемо поделити у четири основна блока: спрега мреже, декодер, меморијски бафер и рачунарска спрега

Као медијум за пренос, етернет користи коаксијалне каблове, упредене парице (UTP и STP) или оптичка влакна.

 Каблови и конектори

 Каблови који се користе у етернету припадају трима групама те у зависности од тога који каблови су у питању користимо и одговарајуће конекторе. Код модерних етернета за повезивање се више не користе коаксијални каблови. Унутар локалних мрежа користе се UTP каблови, док се етернет са оптичким кабловима користи као кичма при повезивању мрежа на различитим локацијама око 2 km.

  •  Коаксијални каблови
  • танки, BNC конектори.
  • дебели, конектори су били убодне рачве на примопредајник800px-BNC_connector_(male)у (користио се AUI кабл примопредајника).
  • Неоклопљене упредене парице UTP и RJ-45 конектори, сви Base-T системи .
  • Оптички каблови и конектори, Base-F системи .
  • мултимодна оптичка влакна 50/125 μm и 62,5/125 μm
  • мономдна оптичка влакна 9/125 μm
  • конектори SC систем 10Base-F, ST 100Base-FX систем.
  • MT-RJ и LC конектори

 

ТИПОВИ ЕТЕРНЕТА

1.Брзи етернет

Брзи етернет (енгл. FastEthernet) или 100Base-T је настао као напредна верзија стандардног етернета 10Base-T. Као резултат унапређивања стандардног етернета развијена су три одвојена стандарда физичког слоја: 100Base-TX, 100Base-T4 1995. и 100Base-T2 1997. године. До побољшања је дошло тако што се користила другачија техника кодирања података. Сваки од наведених стандарда користио је нов метод кодирања.

  • 100Base-TX – 4B/5B
  • 100Base-T4 – 8B/6T и
  • 100Base-T2 – PAM5x5

 2.Гигабитни етернет

Гигабитни етернет (Gigabit Ethernet, 1000BASE-T) има проток од 1000 Mb/s. Развијени су стандарди:

  • 1000Base-T – Користи UTP кабл категорије 5, са сва четири пара парица уз кодирање 4D-PAM5.
  • 1000Base-CX – STP кабл са 2 парице, кодирање 8B/10B.
  • 1000Base-SX – вишережимско оптичко влакно, ласерска светлост таласне дужине 800 нм и домета до 550 m и
  • 1000Base-LX – једнорежимско оптичко влакно, таласне дужине 1300 нм и домета до 5 km.

3. 10 гигабитни етернет

Тренутно, технологија која подржава најбржу везу је 10-гигабитни етернет први пут објављена 2002. године као стандард IEEE 802.3ae. Дефинише верзију етернета са номиналном пропусном моћи од 10 Gb/s, десет пута већим од гигабитног етернета. Протеклих година радна група за стандард 802.3 објавила је следеће стандарде:

  • 802.3ae-2002
  • 802.3ak-2004
  • 802.3an-2006
  • 802.3aq-2006 и
  • 802.3ap-2007

10-гигабитни етернет подржава само комуникацију у потпуном дуплексу (двосмерну комуникација са могућношћу истовременог примања и слања поруке), користећи при томе бакарне STP и UTP каблове категорија 6а и 7 и оптичка влакна. Новембра 2006. године, радна група IEEE сложила се да истражује 100-гигабитни етернет као следећу верзију технологије.

МЕРСЕЛИ ЈЕЛЕНА

 

Етернет (енгл.Ethernet)

Да би дефинисали тако комплексан појма као што је Етернет, морамо искористити стручне термине, дакле Етернет је пре свега мрежни протокол (Мрежни протокол је спецификација за стандардизоване пакете података који омогућавају размену информација међу мрежама). Поред тога Етернет је и најкоришћенија вишемедијумска технологија локалних рачунарских мрежа, описана великим бројем IEEE 802.3 стандарда, који дефинишу технологије физичког и слоја везе референтног ОСИ модела. Испрва је изведена у топологији магистрале на заједничком коаксијалном каблу са протоколом који динамички одређује како рачунари приступају мрежи (CSMA/CD). Етернет у данашње време шири своју примену на MAN и WAN мреже.Може имати топологију звезде или стабла.Као медијум користи бакарне и оптичке каблове. Поред основне функције дељења заједничких ресурса у локалној мрежи, има и функције приступа (интернету), окосинце међу мрежама и дистрибуције података на веће удаљености. Етернет дефинише како се станице везују на рачунарску мрежу, технологију која се користи за пренос сигнала, потом начин како станице приступају датој мрежи, брзину преноса, начин сигнализације и кодирања информација, као и величину и формат пакета информације који се користи при комуникацији.

etrenet 1

Историјат Етернета

Почеци развића етерента могу се наћи у технологији коју су развили истраживачи са Хавајског универзитета, нарочито Норман Абрамсон. Наиме, код њих је постојао проблем како повезати кориснике на удаљеним острвима са централним рачунаром (развлачење каблова испод Пацифика није било разматрано као опција). Решење је пронађено у радио комуникацији кратког домета. Сваки кориснички терминал је опремљен примопредајником са по две фреквенције: једном за емитовање ка централном рачунару и другом за пријем података са централног рачунара.

У исто време, Роберт Меткалф се на Масачусетском институту за технологију упознао са Абрамсоновим радом, с ким је након дипломирања и докторских студија на Харварду провео неко време у истраживањима. До прве верзије етернета долази у Зироксовом (енгл. Xerox) истраживачком центру, у Зирокс Парку (енгл. Palo Alto Research Center – PARC), где су тамошњи истраживачи већ пројектовали и изградили прве персоналне рачунаре са корисничким графичким окружењем и мишем као показивачем (рачунар Xerox Alto), као и први ласерски штампач намењен раду са персоналним рачунарима. Овим изумима се придружује и етернет, као технологија локалних рачунарских мрежа која је уједињавала (повезивала) персоналне рачунаре и штампаче.

Меткалф је заједно с колегом Дејвидом Богсом, користећи знање стечено у раду са Абрамсоном, развио нови систем на коаксијалном каблу као медијуму на који је било прикључено више станица.Овај систем је назван CSMA/CD (енгл. Carrier sense multiple access/Collision Detection)

Захваљујући овом систему, крајем 1972. године Меткалф, и његове колеге из Зирокс Парка реализују прву локалну рачунарску мрежу (експериментални етернет систем) која је повезивала Xerox Alto рачунаре међусобно, као и рачунаре са серверима и ласерским штампачима. Коаксијални кабл је имао дужину до 2,5km (користио је 4 репетитора) на који се могло повезати до 256 рачунара, при чему је радио са брзином преноса 2,94 Mb/s.

Еволуција Етернета

Еволуција Етернета

Стандардизација Етернета

Први стандард етернета је објављен 1980. године од стране DIX конзорцијума произвођача, тада једним од најмоћнијих фирми за производњу дигиталне опр

еме(DEC, Intel, Xerox) за брзине преноса 10 Mb/s. Користећи иницијале ових компанија назван је DIX етернет стандард. Овај стандард дефинисао је етернет као технологију локалних рачунарских мрежа са спецификацијама за рад на систему заснованом на дебелом коаксијалном каблу. Као и код свих стандарда, DIX стандард је убрзо допуњен техничким изменама, поправкама и малим

побољшањима, DIX V2.0 стандард. DIX конзорцијум је развио ове стандарде тако да их је сваки произвођач могао користити, технологија која је била доступна свима. Највећу цену платио је Зирокс који је морао да се одрекне права на патентирану технологију. 1982. године Зирокс је дао и право на коришћење имена етернет. У време кад је објављен DIX стандард, професионална организација, Институт инжењера електротехнике и електронике (енгл. Institute of Electrical and Electronics Engineers – IEEE) бавио се прављењем отвореног стандарда локалних мрежа. Комитет за ЛАН и МАН мреже, чији стандарди почињу са редним бројем 802, оформљује радну групу 802.3 која је преузела систем описан у оригиналном DIX стандарду и користи га као осн

ову за нови IEEE стандард. Овај стандард је објављен 1985. године са називом IEEE 802.3 „вишеструки приступ са ослушкивањем носиоца уз откривање сукобљавања“, Данас већина људи користи назив етернет кад се помиње мрежни систем описан 802.3 стандардом.

IEEE је овај стандард представио америчком националном институту за стандарде ANSI (енгл. American National Standards Institute) који га је проследио на виши ниво, где је прихваћен од стране Међународне организације за стандардизацију ИСО (енгл. International Organization for Standardization), чиме је IEEE 802.3 етернет стандард постао и мећународни стандард што је омогућило произвођачима мрежне опреме широм света да праве компоненте засноване на овој технологији.

Етернет топологија

Етернет топологија

Извори: http://en.wikipedia.org/wiki/Ethernet

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B5%D1%82

http://www.highteck.net/EN/Ethernet/Ethernet.html

http://www.technology-training.co.uk/carrierethernetandproviderbackbonebridging_33.php

Никола Ћурчић IV-4

Principi prenosa bežičnih signala

Šta je bežično umrežavanje?

Dugo vremena je bilo moguće, koristeći jedino kablove, povezati dva ili više računara, tako da mogu razmenjivati i smeštati fajlove, koristiti zajednički štampač, koristiti zajednički pristup Internetu, ili druge zajedničke resurse. Bežični komunikacioni sistemi koriste elektromagnetne talase za prenos signala. Za razliku od prenosa elektromagnetnih signala kroz žične transmisione medijume, koji je predvidljiv, prenos elektromagnetnih talasa kroz bežične transmisione medijume znatno je složeniji. Da bi se projektovale kvalitetne bežične veze važno je poznavati karakteristike elektromagnetskih talasa i pojave koje utiču na njihov kvalitet tokom prenosa.

a69d8607-7487-47db-a49e-ac33a0f6546d_0

  • Žično umrežavanje računara

Današnje žične mreže se najčešće povezuju kablovima kategorije 5, koji su projektovani za prenos od 10 Mb/s  ili 100 Mb/s na rastojanjima do 100m između uređaja u mreži. Koja se brzina koristi zavisi od mrežnih uređaja, ali najčešće većina uređaja za 100 Mb/s može da radi i na 10 Mb/s. Treba imati u vidu da su to maksimalne brzine, a da stvarne mogu biti i 30 do 40% manje. Postoje uređaji i kablovi za veće brzine, ali se oni koriste češće za povezivanje servera i uređaja za skladištenje podataka nego korisničkih računara.

Postoji nekoliko jednostavnih pravila, koja su se pokazala kao vrlo korisna, kada se planira
projektovanje jedne bežične mreže:
-Što je veća talasna dužina, talas se dalje prostire.
- Što je veća talasna dužina, talas bolje zaobilazi i prolazi kroz objekte.
- Što je manja talasna dužina, talas može da prenese više podataka.

  • Bežično umrežavanje

Bežično umrežavanje je tehnologija koja omogućava da se kablovi, koji povezuju računare u mrežu, zamene elektromagnetskim talasima, najčešće radiotalasima.Ako se računar opremi bežičnom mrežnom karticom (zove se i bežični mrežni adapter), računar može razmenjivati podatke sa ostalim bliskim, na sličan način opremljenim računarima, bez potrebe da budu priključeni kao kod žičnog povezivanja.

Kako bežične mreže koriste iste protokole i načine adresiranje, kao i žične mreže, obe ove vrste mreža se mogu međusobno povezivati.Kao i žične, i bežične mreže su nezavisne od operativnog sistema koji koriste računari u mreži. Bez obzira da li koristite PC, Mac ili Linux, moći ćete da koristite bežičnu mrežu, ako instalirate odgovarajuću bežičnu karticu u vaš desktop ili laptop računar.

Bežično punjenje baterije

Pod bežičnim punjenjem baterija podrazumeva se prenos električne energije bez provodnika. Bežični prenos energije je tehnologija koja se najčešće koristi za punjenje baterija različitih uređaja, kao što su telefoni, tablet računari itd. Ovakav vid prenosa energije je koristan u slučajevima gde su kablovi za napajanje problematični, opasni ili ih je nemoguće koristiti iz nekog drugog razloga.

slika1_bezicno_punjenje_baterija_wireless_charging_obrada_signala_automatika.rs

Bežično punjenje baterije

Radio

Radio je bežični prenos i detekcija komunikacionih signala elektromagnetnih talasa čije su frekvencije niže od frekvencije vidljive svetlosti. Radio talasi putuju kroz homogeni prostor (vazduh ili vakuum) pravolinijski, u svim pravcima. Ukoliko postoje diskontinuiteti, kao što je jonosfera u Zemljinoj atmosferi, dolazi do refleksije odnosno odbijanja, a isto takvo odbijanje se dešava i od površine Zemlje. Kada se radio talasi usmere ka komunikacionom satelitu oni se tu hvataju, pojačavaju i emituju nazad ka Zemlji.Informacija se prenosi sistematskim menjanjem neke osobine radio-talasa, kao što je amplituda, frekvencija ili faza. To menjanje se zove modulacija. Takav električni signal se onda uvodi u rezonantno kolo koje je priključeno na emisionu antenu, odakle se emituju radio talasi u prostor.Kada se električni provodnik nađe u elektromagnetnom polju radio talasa, promenljivo elektromagnetno polje indukuje naizmeničnu struju u provodniku. Ovo se može detektovati i transformisati u zvuk ili drugi signal koji nosi informaciju tako što se prvo što veća količina energije radio talasa uhvati u anteni prijemnika, uradi obrnuti proces od modulacije (demodulacija) i potom se dobije električni signal koji sadrži neku korisnu informaciju.

Radio_transmition_diagram_en

Radio talasi

Antene

Antena predstavlja električni provodnik ili sistem električnih provodnika čija je namena
sakupljanje, odnosno emitovanje elektromagnetnih talasa. One pretvaraju električni signal u
elekromagnetne talase i obratno. Antene imaju tu mogućnost da jednako dobro šalju i primaju signal, ali ne istovremeno. Ova karakteristika antena omogućava da se koristi samo jedna antena i za slanje signala i za prijem signala.Postoje razne vrste antena, a njihove performanse zavise od nekoliko karakteristika: pojačanje antene, dijagram zračenja, rezonantna frekvencija, polarizacija i efikasnost. Važno je poznavati značenje ovih karakteristika radi odabira odgovarajuće antena.

 

Untitled

Neke iznad spomenute antene

  • Bežične mreže sve popularnije

U poslednjih nekoliko godina, cena bežičnih uređaja se smanjila, pa se pojavilo više mogućnosti za bežično povezivanje računara. Ove mreže postaju sve popularnije, jer nema troškova oko kabliranja, a računar opremljen bežičnom mrežnom karticom, može slobodno da se pomera unutar sobe, zgrade ili čak izvan.

Za postavljanje bežičnih mreža potrebno je osnovno poznavanje računara i umrežavanja. Većina bežičnih uređaja je opremljena softverom i firmverom, koji omogućavaju da se uspostavi rad, tako da za mnoge korisnike to se svodi samo na instaliranje. Međutim, ova naočigled lakoća, može da zavara i krije zamke koje su u vezi sa različitim standardima, fizičkim ograničenjima u vezi sa elektromagnetskim talasima, kao i problemima zaštite. Ove zamke mogu pretvoriti postavljanje ili proširenje bežične mreže u noćnu moru, ako se nemaju u vidu pre nabavke bežičnih uređaja.

  • Uticaji na bežične signale

Za razliku od žičnih mreža, čije karakteristike je lakše predvideti, fizička okolina znatno utiče na bežične mreže koje se u njoj nalaze. Kako se signal prostire od antene bežičnog uređaja, dolazi do rasipanja i smanjenja snage, tako da je posle određene udaljenosti snaga toliko mala da prijemni uređaj nemože da detektuje signal.

  1. Spoljnji uticaji-Napolju, u prostoru gde nema drveća, zgrada ili ostalih velikih objekata signal će se pogoršavati podjednako u svim pravcima iznad zemlje (uključujući i prema nebu); smanjuje se kvadratom udaljenosti. Jedini faktor koji može da smanji signal su meteorološki uslovi; u toku kiše ili magle, maksimalni domet mreže se može smanjiti, jer vlaga u vazduhu apsorbuje energiju emitovanog signala. U toku jake oluje može se desiti da dođe do privremenog prekida rada mreže. Međutim, ako se radi o snežnom pokrivaču, zbog refleksije, u nekim delovima prostora je moguć i bolji prijem.
  2. Unutrašnji uticaji-U zatvorenom prostoru ima veliki broj prepreka kao što su nameštaj, zidovi, podovi i tavanice. Neki materijali apsorbuju, a neki reflektuju bežični signal (elektromagnetski talas). Zbog toga često nastaju tzv. mrtve zone u prostoru koji pokriva pristupna tačka (access point), gde nije moguć prijem bežičnog signala. Ponekad postoje i neobične pojave da prijem postoji i na dometima na kojima se uopšte ne očekuje, s obzirom na domet pristupne tačke.
Linkovi izvora:

Rad radila: Sara Nedic IV4

 

Obnavljivac signala

OBNAVLJAC SIGNALA REPETITOR

gfgsdhgsdBezicni repetitor

 

  • To je elektronski uredjaj koji prima singale,pojacava ih i salje dalje.
  • Zahvaljujuci tome,signali mogu duze da putuju do prijemnika.
  • Najcesce se koristi za premoscavanje visinskih barijera.
  • U sabirničkoj topologiji mreže može se dogoditi da dva korisnika povezana na suprotnim krajevima uz zaključnicu ne mogu komunicirati jer se je digitalni signal tokom puta izobličio i nije više dobro prepoznatljiv.Stoga se umeće uređaj koji ima dvosmernu komunikaciju i vrši restauraciju digitalnog signala.Na taj način povećava se jacina komunikacije a može se postići i proširenje dosega mreže.
  • Medjutim ovo proširenje ne može ići u nedogled.
  • Standardima za Ethernet propisano je koliko sme biti najduže vreme potrebno da se razmene okvira između dva krajnja korisnika (Round-trip delay time).
  • Obnavljač deli mrežu u dva fizička segmenta, ali to i dalje ostaje jedan kolizijski dome. Kako ne obrađuje okvire spada u uređaje prvog sloja OSI modela.

sigynAL

Razresavanje imena racunara vrsi se uz pomoc sistema domenskih imena (DNS – Domain Name System). On cuva informacije vezane za imena u vidu baze podataka, a realizovan je kao klijent-server servis. Najvaznija uloga DNS-a je prevodjenje domenskih imena u adrese Internet protokola i obrnuto. Imena domena se uz pomoć DNS-s (na engleskom Domain Name System) prevode u jedinstveni numerički kod (IP adresa) koji identifikuje odredjeni racunar, ili neki drugi uredjaj povezan na internet. Usluga DNS se može definisati kao distributivna baza podataka sa DNS zapisima i protokolima aplikacionog sloja koji omogućava pretraživanje te distribuirane baze podataka. DNS serveri koji zajedno koriste distribuiranu DNS bazu podataka čuvaju zapise o resursu, ukljucujući i zapise koji se odnose na preslikavanje naziva računara u njihove IP adrese. U svakoj DNS poruci sa odgovorom nalazi se jedan ili više ovakvih zapisa o resursu. Zapis o resursu (na englesko Resource record) je standardna DNS struktura za bazu podataka koja sadrži informacije koje se koriste prilikom procesiranja DNS upita.

DNS zapisi se koriste za usmeravanje saobraćaja na domen i iz njega. Ti zapisi povezuju naziv domene s određenom IP adresom. Korisnici mogu da pristupe DNS Resources Records (zapisima) sami za sebe, ili mogu da poseduju mrezne komponente koji ce pristupati zapisima u DNS bazi umesto njih.

12345

Ruter kao uređaj za transliranje mrežnih adresa

Ruter ili mrežni usmerivač (eng. Router) je računarski uređaj koji služi za međusobno povezivanje računarskih mreža. On ima funkciju da za svaki paket podataka odredi putanju – rutu kojom treba taj paket da ide i da taj isti paket prosledi sledećem uređaju u nizu.
ruter
Iako su najčešće ruteri uređaji, oni su u suštini računari čiji su softver i hardver specijalizovani za namenu da povezuju više mreža.
U malim lokalnim mrežama (LAN) ruter se obično postavlja da bude veza između same mreže i Interneta. Tako, na primer, ADSL ruter služi kao veza između kućne mreže i mreže Internet provajdera do koje ruter dolazi preko ADSL veze.

Ruter se postavlja kao podrazumevani izlaz sa mreže (engl. Default Gateway).
Ruter se na mrežnim dijagramima predstavlja krugom sa 4 strelice od koji dve ulaze, a 2 izlaze iz njega.

200px-RouterSymbol-Blue-3d.svg
Trodimenzionalni simbol rutera

Tipovi rutera:
softverski, hardverski, ruteri kod internet provajdera, korporacijski, kućni ruteri i ruteri za male kancelarijske mreže.

Preslikavanje mrežne adrese je postupak u kojem ruter zamenjuje stvarnu adresu klijenta (računara) u paketu mrežnog saobraćaja svojom adresom. Do popularnosti prevođenja adresa doveo je problem iscrpljivanja IP adresa. Prevođenje adresa je postalo standardna opcija u svim ruterima.

To se pogotovu odnosi na male rutere koji se upotrebljavaju u kućnim ili kancelarijskim mrežama, gde bi uvođenje dodatnih javni IP adresa predstavljalo veliki trošak. Standardna praksa je da se računarima u lokalnoj mreži dodele privatne IP adrese. Ruter koji je povezan na mrežu internet provajdera ima jednu adresu iz istog privatnog opsega, ali i jednu javnu IP adresu koju je dobio od provajdera. Svi uređaji koji iz te mreže izlaze na internet, zahvaljujući prevođenju adresa koje radi ruter, se na internetu vide kao da imaju tu javnu adresu rutera.

Natovanje

Ruter koji prevodi IP adrese u svakom paketu koji izlazi van mreže umesto adrese računara upisuje svoju adresu kao adresu pošaljioca
Za IP adrese računara čija se adresa prevodi često se upotrebljavaju pojmovi unutrašnja (interna) i spoljašnja (eksterna) IP adresa. Interna IP adresa je ona koju ima mrežni adapter samog računara, a spoljašnja onu koju vide računari koji su na Internetu. Ta spoljašnja adresa je u stvari adresa rutera. Korisnik računara može uporediti svoju internu i spoljašnju adresu i proveriti da li se njegova adresa prevodi.

Zbog toga što se njihova adresa ne vidi na Internetu, računari čija se adresa prevodi, ne mogu ostvarivati sve tipove veza na Internetu. Preciznije, servisi koji zahtevaju da računar ili server koji se nalazi izvan mreže inicira ostrvarivanje konekcije, neće raditi bez dodatnog podešavanja rutera. Pojedini internet provajderi svojim klijentima daju samo adrese iz lokalnog opsega (npr 10.x.x.x), pa se njihova adresa prevodi preko provajderovog rutera da bi mogli da pristupe Internetu.

Još jedna od posledica prevođenja adresa jeste povećana bezbednost i privatnost računara iz lokalne mreže. Svaka neželjena aktivnost koja se inicira izvan mreže je ovime sprečena. To se odnosi npr na aktivnosti internet crva, koji se ne mogu proširiti na računare kojima je Ip adresa maskirana. Zato se i kaže da je prevođenje adresa jedna od funkcija zaštita zida.

 

Izvori:

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D1%83%D1%82%D0%B5%D1%80

http://wireless.uzice.net/uputstva/umrezavanje-osnovni-pojmovi/

Katarina Stevović IV4

Bežične pristupne tačke

Bežična pristupna tačka je uređaj koji zajedno spaja WiFi bežične uređaje u jednu bežičnu mrežu. Povezuje se preko Eternet priključka koristeći WiFi ili bluetooth. Pristupna tačka je obično kablom povezana na ruter, a može biti i deo multifunkcijskog uređaja koji sadrži i ruter. Većina pristupnih tačaka podržava povezivanje neograničenog broja uređaja.

 

bezcna pristupna tacka

 

Uređaji koji čine bežičnu računarsku mrežu mogu se podeliti na aktivne i pasivne, kao što je slučaj i sa žičnim mrežama. Za razliku od žičnih, kod bežičnih mreža imamo samo jedan pasivni element – antene, dok su svi ostali uređaji aktivni – mrežni adapteri/kartice, pristupne tačke (Access Point – AP), ruteri, WISP CPE, ruteri sa ugrađenim modemom (kablovski, ADSL ili 3G/4G) i Range Extenderi (Repeateri).

Pasivni- Antene

Antene mogu biti eksterne (koje su vidljive) ili interne (smeštene ispod oklopa uređaja). Od njih zavisi i oblast pokrivanja i domet samog uređaja.

sksc01c

 

Aktivni- mrežni adapteri, ruteri, repeateri

Bežični mrežni adapteri i kartice su mrežni uređaji koji se povezuju na računarsku mrežu putem radio-signala, tj. bežično. Ovakav adapter koristi antenu radi komunikacije sa ostatkom mreže preko radio-talasa. Postoje različite varijante adaptera/kartica za prenosne i fiksne računare, od kojih se neke povezuju interno (PCI, PCI-Express, mini-PCI ili mini-PCI-Express) ili eksterno (USB).

mrezni_adapter1   iiiii

Repeateri

Uloga ripitera je da neki postojeći signal iz nekog rutera ili pristupne tačke preuzme i prosledi na lokaciju koju njegov domet pokriva. Ripiteri se upotrebljavaju za poboljšanje pokrivenosti signalom kako u kućama i kancelarijama tako i u velikim firmama, te u industriji.

 

 

repeater

Uloga pristupnih tačaka

Bežične pristupne tačke deluju u nekoliko različitih uloga, namenjenih ne samo strukturom mreže, već i mogućnostima ovih uređaja. Iako se njihove mogućnosti mogu lako proširiti dodajući određeni softver, većina proizvođača ih ne dopušta. Ali hardverski identični uređaji se cenovno mogu razlikovati i nekoliko puta zahvanjilući jednostavnim softverskim dodacima.

 

  1. bridž
    • Bridž razdvaja mrežni protok, ali propušta lokalne broudkaste
    • konfiguracija nije obavezna
  2. ruter
    • Ruter razdvaja mrežni protok
    • zahteva konfiguraciju IP adrese

  Povezivanje na bežičnu pristupnu tačku

Klijenti se povezuju na pristupnu tačku, pri tome protiv njih mogu biti primenjena ograničenja. Komunikacija klijenata teče preko pristupne tačke tj. sa minimalno dva skoka (prvi na pristupnu tačku pa na odgovarajući prijemnik). Klijent tako održava vezu samo sa prisutnom tačkom i nema potrebe da je ciljna stanica u njegovom radio dometu. Pristupna tačka može sačuvati dolazeće podatke u slučaju da je klijent neaktivan do njegovog ponovnog uključenja, što može dovesti do štednje života baterija.

 

Nedostaci tehnologije

- Kvalitet značajno opada pri gubljenju direktne vidljivosti klijenta i pristupne tačke.

-Ograničen broj nepreklapajućih kanala može dovesti do mešanja komunikacije kod susednih pristupnih tačaka.

-Povećanjem broja klijenata opada brzina protoka podataka.

 

Izvori :

http://www.sk.rs/2012/12/sksc01.html

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%91%D0%B5%D0%B6%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%B0_%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D1%83%D0%BF%D0%BD%D0%B0_%D1%82%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B0

 

 

 

 

Strategija rutiranja

Postoji veliki broj strategija rutiranja od kojih su poznatije one koje se baziraju na

1fiksnom rutiranju

2.plavljenju

3.proizvoljnom rutiranju

FIKSNO RUTIRANJE

Za svaki par cvorova izvoriste (odrediste) bira se ruta.Rute su fiksne, sa izuzetkom da se one mogu menjati samo u slucaju kada posoji pomeranje cvorova u topologiji mreze.Centralna matica rutiranaj se memorise u centralnom racunara mreze. Mtrica prikazuje za svaki par cvorova izvoriste-odrediste, identifikaciju narednog cvora u ruti.

PLAVLJENJE

Druga jednostavna tehnika rutiranja naziva se plavljenje.Kod ove tehnike se ne zahteva informacija o mrezi, a sema radi na sl. nacin. Od stranbe izvorisnog cvora paket se salje svakom od susednih cvorova.Kod svakog cvora, dolazeci paket se retransmituje na sve izlazne linkove(veze) sa izuzetkom linka po kojem je primljen.Sa ciljem da se spreci neprekidna retransmisija paketa tj da broj paketa koji cirkulise povecava bez ogranicenja, svakicvor treba da pamti identitet onih paketa koje je vec retransmitovao.
ovu tehniku karakterisu sledece osobine:

1.pokrivene su sve moguce rute izmedju izvorista i odredista

2.najmanje jedna kopija paketa ce stici na odrediste

3.do svih cvorova, koji su direktno ili indirektno  povezani na izvorisni cvor, je stigla poruka

PROIZVOLJNO RUTIRANJE

Proizvoljno (slucajno) rutiranje karakterise jednostavnost i robusnost tehnike plavljenja  ali uz znatno manji saobracaj.Cvor bira samo jedan izlazni put za retransmisiju dolazeceg paketa.Izlazni link se bira proizvoljno,iskljucujuci link po kome je paket pristigao.

21

Izvori:

http://www.carstvolokvanja.com/knjige/programiranje/Rutiranje.pdf

Anica Klisuric

 

 

Мрежни адаптер

Мрежни адаптер (eнгл. Network card, NIC, network adapter) је део који се брине за комуникацију рачунара преко рачунарске мреже

Модерне матичне плоче обично на себи имају интегрисан мрежни чип и прикључак, али такође постоје и мрежне картице које се убацују у ПЦИ лежиште. Данас се ређе виђају одвојене мрежне картице, обично се узима додатна картица (уз интегрисану) због могућности прикључивања више мрежних уређаја (нпр. АДСЛ модем, Етернет), иако неке матичне плоче долазе и са два чипа, односно прикључка.

Данас постоје мрежне картице у 10, 100, и 1000 Мбит/с (Гигабит) изведбама, што означава пропусност података коју може да обради једна мрежна картица. Мрежни адаптер се може повезати са УСБ или Етернет портом на рачунару или инсталирати на рачунар.

Произвођачи

  • Cisco
  • 3Com
  • AMD
  • ASIX Electronis
  • Broadcom
  • Digtal Eqpment Corporation
  • Intel
  • Marvell Technology Group
  • National Semiconductor
  • Netgear
  • Novell
  • Realtek
  • VIA Networking

13682_Thecus      mrezni adapter prva faza

Ана Милошевић 4-4

Извор:www.wikipedia.com

 

RUTER KAO SIGURNOSNI UREDJAJ

Рутер:

Рутер или мрежни усмеривач (енгл. Router) је рачунарски уређај који служи за међусобно повезивање рачунарских мрежа. Он има функцију да за сваки пакет података одреди путању – руту којом треба тај пакет да иде и да тај исти пакет проследи следећем уређају у низу.

 

Иако су најчешће рутери посебни уређаји, они су у суштини рачунари чији су софтвер и хардвер специјализовани за намену да повезују више мрежа. У малим локалним мрежама (LAN) рутер се обично поставља да буде веза између саме мреже и Интернета. Тако на пример АДСЛ рутер служи као веза између кућне мреже и мреже Интернет провајдера до које рутер долази преко АДСЛ везе.

Рутер се поставља као подразумевани излаз са мреже (енгл. Default Gateway).

Рутер се на мрежним дијаграмима представља кругом са 4 стрелице од којих две улазе, а две излазе из њега.

Начин рада:

Прецизнија дефиниција рутера је рачунарски мрежни уређај који повезује подмреже. Тих две или више подмрежа не морају да одговарају физичким прикључцима на рутеру, јер један прикључак на рутеру може имати више логичких адреса – интерфејса. Рутер на основу табеле рутирања (енгл. routing table) за сваку примљени мрежни пакет одређује на који га интерфејс прослеђује. Подаци на основу којих рутер одређује излазни интерфејс су осим одредишта, такође и долазна адреса и порт на који се иде. Осим статички уписаних рута, рутери такође могу и да динамички одређују излазе на основу информација које добију од других рутера.

Рутери такође могу да у пакету који прослеђују промене податак о пошиљаоцу, тако да је стваран пошиљалац невидљив изван своје мреже. Тај се поступак назива пресликавање адресе (енгл. Name Address Translation), или скраћено NAT.

Корисник рачунара може проверити преко којих рутера његов мрежни пакет пролази задавањем команде TRACERT одредиште, на пример TRACERT www.wikipedia.org, уколико је то на тим рутерима омогућено.

wifi-routerwireless-router-01

Типови рутера:

Софтверски рутери

На серверима опремљеним серверским оперативним системима који имају барем два мрежна прикључка могуће је инсталирати рутерски софтвер. Тада ће тај сервер одређивати куда пакети са тих (под)мрежа иду даље.

На пример, на Windows 2000 серверу могуће је покренути Routing and Remote Access рутер.

Хардверски рутери

Сваки од хардверских рутера је у суштини рачунар, јер у себи поседује одређени софтвер. Неки рутери поседују и праве оперативне системе у себи.

Рутери код интернет провајдера

Ови рутери чине основу интернета. Намењени су за контролу саобраћаја између провајдера (еџ рутери енгл. edge routers), али и у оквиру саме мреже провајдера (кор рутери енгл. core routers). Кор рутери се налазе на самим основама Интернета (енгл. Internet back bone).

Корпорацијски рутери

Avaya ERS-8600

Ови рутери се углавном налазе по већим фирмама. Они углавном имају више функција:

D-Link бежични кућни рутер

  • обезбећују повезаност са другим мрежама, односно Интернетом,
  • раде дистрибуцију саобраћаја ради равномерног оптерећења мреже,
  • обезбеђују резервни излаз са мреже (тзв. бекап руту)

Кућни рутери и рутери за мале канцеларијске мреже

Ово су рутери са којима се срећемо у мањим мрежама (engl. Small and Home Office – SOHO). Најчешће је њихова једина функција да повежу кућну/канцеларијску мрежу са Интернетом преко провајдера. Они врло често врше и пресликавање адреса, а понекад је на њима инсталиран и DHCP сервер. Такође, неки мали рутери у себи имају уграђене и додатне мрежне утичнице, тако да врше и улогу мрежног свича.

Уколико се конекција ка интернет провајдеру остварује преко АДСЛ везе, онда се такав рутер назива АДСЛ рутер.

Уколико рутер омогућава и бежично повезивање на њега, ради се о бежичном рутеру – у жаргону вајрлес рутер (енгл. wireless router).

Извори: http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A0%D1%83%D1%82%D0%B5%D1%80

Јована Ђурђевић IV-4