Архиве категорија: IV2

Razrešavanje imena računara

 

слика 1

 

Slika 1 : Razrešavanje imena računara

Administratori moraju da konfigurišu klijentske kompjutere na mreži tako da njihova kompjuterska imena mogu da budu razrešena u IP adrese. Kada konfigurišemo klijenta za razrešavanje imena ( na engleskom Name Resolution), mi time osiguravamo da oni mogu da komuniciraju sa drugim kompjuterima koristeći imena, a ne samo IP adrese. Da bi dva hosta mogla da komuniciraju na mreži, MAC adresa svakog hosta moraju da bude identifikovana. Razrešavanje imena je proces saznavanja i dobijanja podataka o IP adresi vezanoj za traženo ime kompjutera. Proces razrešavanja imena je prevođenje imena kompjutera u odgovarajuću IP adresu. Sama imena i IP adrese nalaze se u DNS ( Domain Name System)  bazi kao zapisi, međusobno povezani i uslovljeni. DNS je servis koji preslikava imena hostova u IP adrese. On čuva informacije vezane za imena u vidu baze podataka, a realizovan je kao klijent-server servis. Usluga DNS se može definisati kao distributivna baza podataka sa DNS zapisima i protokolima aplikacionog sloja koji omogućava pretraživanje te distribuirane baze podataka. DNS zapisi se koriste za usmeravanje saobraćaja na domen i iz njega. Ti zapisi povezuju naziv domene s određenom IP adresom. Korisnici mogu da pristupe DNS Resources Records (zapisima) sami za sebe, ili mogu da poseduju mrežne komponente koji ce pristupati zapisima u DNS bazi umesto njih.

slika 2

Slika 2 : Primer

U slučaju manjih mreža korišćenje DNS servera nije neophodno. Koristi se /etc/hosts fajl za zapis informacija o imenima. Unosi su oblika: IP_adresa ime alijasi.

Izvodljivo je da se omogući klijentima razrešavanje imena računara van lokalne mreže, bilo da su delovi organizacijske mreže ili interneta, tako što se lokalni DNS server konfiguriše da koristi korenske DNS-ove, prosleđuje, uslovno prosleđuje ili sadrži isečenu zonu.

slika 3

 

Slika 3 : Razrešavanje imena računara van lokalne mreže

Da bi se povećala sigurnost dizajna razrešavanja imena potrebno je imati sledeće pristupe:

  • Izložiti samo javni deo organizacijskog prostora imena prema internetu.
  • Omogućiti svim klijentskim računarima aktivnog direktorijuma da razrešavaju sva unutrašnja i spoljašna imena.
  • Omogućiti klijentskim računarima koji zahtevaju pristup internetu da razrešavaju imena sa interneta.
  • Osigurati se da spoljni DNS server ima zapise imena samo spoljnih računara i servisa koji će biti dostupni korisnicima na intenetu.

Marija Novaković IV – 2

Ruter kao sigurnosni uredjaj

RUTER

Ruter ili mrezni usmerivac je racunarski uredjaj koji sluzi za medjusobno povezivanje racunarskih mreza. On ima funkciju da za svaki paket podataka odredi putanju - rutu kojom treba taj paket da ide i da taj isti paket prosledi sledecem urejdjaju u nizu.

Iako su najcesce ruteri posebni uredjaji,oni su u sustini racunari ciji su softver i hardver specijalizovani za namenu vise mreza. U malim lokalnim mrezama (LAN) ruter se obicno postavlja da bude veza izmedju same mreze i Interneta. Tako na primer ADSL ruter sluzi kao veza izmedju kucne mreze i mreze Internet provajdera do koje ruter dolazi preko ADSL veze.

Ruter se postavlja kao podrazumevani izlaz sa mreze.

Ruter se na mreznim dijagramima predstavlja krugom sa 4 strelice od kojih dve ulaze, a dve izlaze iz njega.

 

NACIN RADA 

Preciznija definicija rutera je racunarski mrezni uredjaj koji povezuje podmreze. Tih dve ili vise podmreza ne moraju da odgovaraju u fizickim prikljuccima na ruteru, jer jedan prikljucak na ruteru moze imati vise logickih adresa-interfejsa. Ruter na osnovu tabele rutiranja za svaki primenjeni mrezni paket odredjuje na koji ga interfejs prosledjuje. Podaci na osnovu kojih ruter odredjuje izlazni interfejs su osim odredista, takodje i dolazna adresa i port na koji se ide. Osim staticki upisanih ruta, ruteri takodje mogu i da dinamicki odredjuju izlaze na osnovu informacija koje dobijaju od drugih ruter.

Ruteri takodje mogu da u paketu koji prosledjuju promene podatak o posiljaocu,tako da je stvaran posiljalac nevidljiv izvan svoje mreze. Taj se postupak naziva preslikavanje adrese , ili skraceno NAT.

Korisnik racunara moze proveriti preko kojih rutera njegov mrezni paket prolazi zadavanjem komande TRACERT ODREDISTE, na pr. TRACERT www.wikipedia.org, ukoliko je to na tim ruterima omoguceno.

TIPOVI RUTERA :

SOFTVERSKI RUTERI

Na serverima opremljenim serverskim operatvinim sistemima koji imaju barem 2 mrezna prikljucka moguce je instalirati ruterski softver. Tada ce taj softver odredjivati kuda paketi sa tih (pod)mreza idu dalje paketi. Na primer WINDOWS 2000.

HARDVERSKI RUTERI

Svaki od hardverskih rutera je u sustini racunar, jer u sebni poseduje odredjeni softver . Neki ruteri poseduju i prave operativne sisteme u sebi. 

RUTERI KOD INTERNET PROVAJDERA

Ovi ruteri cine osnovu interneta. Namenjeni su za kontrolu saobracaja izmedju provajdera(edz ruteri(, ali i u okviru same mreze provajdera(kor ruteri) . Kor ruteri se nalaze na samim osnovama Interneta.

KORPORACIJSKI RUTERI

Ovi ruteri se uglavnom nalaze po vecim firmama .Oni uglavnom imaju vise funkcija:

 

  • obezbedjuju povezanost sa drugim mrezama, odnosno Internetom
  • rade distribuciju saobracaja radi ravnomernog opterecenja mreze
  • obezbedjuju rezervni izlaz sa mrezeобезбеђују резервни излаз са мреже 

KUCNI RUTERI I RUTERI ZA MALE KANCELARIJSKE MREZE

Ovo su ruteri sa kojima se srecemo u manjim mrezama. Najcesce je njihova jedina funkcija da povezu kucnu odnosno kancelarijsku mrezu sa Internetom preko provajdera. Oni vrlo cesto vrse i preslikavanje adresa, a ponekad je na njima instaliran i DNSP server. Takodje, neki mali ruteri u sebi imaju ugradjene i dotatne mrezne uticnince, a tako da vrse i ulogu mreznog svica.

 

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A0%D1%83%D1%82%D0%B5%D1%80

Danijel DJordjevic

INTERNET U SRBIJI

 

 

Internet u Srbiji pojavio se krajem 1995. posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma i ukidanja sankcija ne zna se tačno koji je internet provajder prvi počeo sa radom pošto oni koji i danas postoje svaki za sebe tvrdi da su baš oni prvi počeli. Trenutno u Srbiji ima 232 registrovane firme koje su dobavljači internet usluga

Povezivanje Srbije na internet je počelo krajem 1980-ih povezivanjem Univerziteta u Beogradu na tadašnju evropsku akademsku mrežu (EARN). Sa početkom rata u bivšoj SFRJ i uvođenjem sankcija sve veze sa EARN-om su prekinute. Tek krajem 1995. godine veze su ponovo uspostavljanje i počinje prvo komercijalno pružanje internet usluga širokoj populaciji. Česti su bili kvarovi na mreži prekidanja optičkog kabla sa Mađarskom itd. Posle demokratskih promena 2000. dolazi do ubrzanog razvoja telekomunikacijone infrastrukture povećanja internet brzina u 2005. internet link Srbije je dostigao 3Gbps. Danas u Srbiji više od 60% domaćinstava ima pristup internetu.

Najznačajniji internet dobavljači u Srbiji su:

 

Prema izveštajima iz decembra 2012. godine u Srbiji postoji 4.726.896 priključaka na širokopojasni internet. Ukupan broj korisnika internet u Srbiji je 5.038.924. Podaci sa teritorije Kosova i Metohije nisu dostupni.

 

Broj korisnika interneta u Srbiji  prema načinu, tehnologiji, povezivanja:

  • Dajl ap
  • 20.440 korisnika
  • ADSL
  • 659.878 korisnika
  • Kablovski internet
  • 331.281 korisnika
  • Bežični internet
  • 62.013 korisnika
  • Mobilni (3G) širokopojasni internet
  • 291.588 korisnika
  • Ukupan broj pretplatnika 3G mreže
  • 3.662.919 korisnika
  • Svi ostali načini pristupa interneta
  • 10.805 korisnika

 

SRBIJA I DRUŠTVENE MREŽE

Kako na jednom pretplatničkom računu više ljudi može da ima pristup internetu stvaran broj korisnika u Srbiji prebacuje cifru od tri miliona. Društvene mreže su takođe popularne među građanima Srbije, pa profil na Fejsbuku ima čak 2,5 miliona građana Srbije.

Pretpostavka je da čak 70 odsto onih koji koriste internet u Srbiji imaju nalog na Fejsbuku. Statistika kaže da prosečan Srbin Fejsbuk dnevno poseti čak 16 puta, na kome prosečno provede 25 minuta. Pored Fejsbuka sve više je popularan i Tviter, na kojem nalog ima oko 200.000 građana Srbije, a procenjuje se da je broj blogera u poslednjh nekoliko godina narastao na oko 100.000.

Ipak veliki broj korisnika, procena je oko 80 odsto, koristi Fejsbuk samo za zabavu, mahom za instaliranje aplikacija preko kojih većinu vremena provede uz igre. Upravo činjenica da na Tviteru nema toliko opcija za zabavu i broj korisnika ove društvene mreže je drastično manji.

Veliki broj korsinika interneta u Srbiji su deca. Prema istraživanju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu čak 80 odsto vremena koje provedu uz računar deca, uzrasta od 9 do 11 godina, koriste da bi surfovali intrenetom a na njemu dnevno provedu između 30 i 60 minuta.

Internet najviše koriste da bi igrali igrice (25 odsto), a potom za slušanje muzike (20 odsto) i gledanje sadržaja sa Jutjuba (13 odsto njih). Za pomoć u školi internet konsultuje tek svako deseto dete. Takođe, interesantno je da je Fejsbuk veoma popularan i među mlađom populacijom, pa već svako četvrto dete u ovom uzrastu ima nalog na društvenoj mreži. Ipak ono što je naročito zabrinjavajuće da polovina roditelja ne zna koje sajtove njihovo dete posećuje.

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/407239/Sve-vise-korisnika-racunara-i-interneta-u-Srbiji

izvori: wikipedia.org

           trtvforum.net

 

Nina Stojaković

 

Mrežne barijere

Uloga mrežne barijere

Mrežne barijere (eng. firewall) su tu da bi zaštitile računarsku mrežu. One postavljaju kontrolne tačke na granicama privatnih mreža radi bezbednosti. One takođe ograničavaju mogućnost povezivanja čvorova, takođe otežavaju mapiranje mreže. Jednostavnije rečeno, one predstavljaju kontrolne filtere između interneta, koji predstavlja nesigurnu i lokalnu koja predstavlja sigurnu mrežu.

Istorija

Mrežne barijere su nastale zato što je ponestajalo adresnog mesta, a najviše zbog sigurnosnih razloga. U ranim devedesetim godinama prošlog veka, firme su počele da koriste mrežne barijere primarno zbog smanjenja mogućnosti povezivanja koje su do tada postojale.

Kako funkcionišu mrežne barijere

Kada neki paket sa interneta treba da „stigne“ do lokalne mreže, on mora da prođe određenu kontrolu – mrežnu barijeru. Mora da ispuni „obaveze“, odn. pravila koja su defiisana listom za kontrolu pristupa. Ako su sva pravila ispoštovana, paket će preći preko mrežne barijere, a ako ne, ista je neće propustiti.

slikoviti prikaz mrežne barijere

slikoviti prikaz mrežne barijere

Vrste mrežnih barijera

  • hardverske
  • softverske

Ostale uloge mrežnih barijera

Pored toga što filtrira pakete, mrežna barijeraima i sledeće funkcije:

  • prevođenje mrežnih adresa
  • proksi servisi

Takođe, mrežne barijere mogu i sledeće:

  • šifrovana provera identiteta
  • virtuelno privatno umrežavanje

kao i:

  • traženje zlonamernog koda u paketima
  • filtriranje na osnovu sadržaja

Filtriranje paketa

Ono je moguće na osnovu bilo kog zaglavlja paketa:

  • tipa protokola
  • IP adrese
  • TCP/UDP porta (Transmission Control Protocol/User Datagram Protocol)

Nakon što je mrežma barijera proverila paket, ona ima tri mogućnosti. Može da:

  1. prihvati paket
  2. odbaci paket
  3. odbaci paket i obavesti pošiljaoca da njegov paket nije prihvaćen

Vrste filtera paketa

  • mrežne barijere bez uspostavljanja stanja
  • mrežne barijere sa uspostavljanjem stanja

Za paketske filtere koriste se ruteri.

Prevođenje mrežnih adresa

Ili skraćeno – NAT (eng. Network Adress Translation). Uloga NAT-a jeste da skriva informacije u privatnij mreži od napadača sa Interneta. Tačnije, skriva IP adresu i prevodi je u adresu mrežne barijere.

Vrste prevođenja IP adresa

  • statičko
  • dinamičko
  • dinamičko sa opterećenjem

Proksi servisi

Filtriranje i NAT samo anliziraju i eventualno menjaju zaglavlje paketa, a nikada ne menjaju njegov sadržaj, tako da ne rešavaju sve probleme. Proksi (eng. proxy) može da reši ovaj problem tako što može da zabrani protok podataka protokola mrežnog sloja i da dozvoli saobraćaj samo protokolima viših slojeva.

Proksi server

Proksi server

Mane mrežnih barijera

Mrežna barijera ne može da zaštiti lokalnu mrežu od napada koji se sprovode oponašanjem legitimnog saobraćaja na otvorenim portovima. Takođe, postoje skriveni prolazi pomoću kojih se može poavezati na Internet, a da ga mrežna barijera ne može detektovati.

Literatura:

http://nmap.org/man/hr/man-bypass-firewalls-ids.html

http://www.conwex.info/draganp/SRM_Predavanje_5.pdf

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BA_%D0%B8%D0%BD%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B5%D1%82_%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0

Olga Košarić, IV2

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

TCP/IP скуп протокола

 

TCP/IP protokol stek je skup protokola razvijen da omogući umreženim računarima da dele resurse putem mreže. Razvijen je od strane agencije DARPA u okviru ARPANET-a ranih 1970ih U periodu od juna 1987. do juna 1998. više od 300 različitih proizvođača imalo je proizvode koji su podržavali TCP/IP protokole, a postojalo je na desetine hiljada mreža, različitih veličina i tipova, koji su ih koristili. Njihov broj se iz dana u dan povećava, što je najbolji primer značaja TCP/IP-a u računarskim telekomunikacijama.

Prvo što treba objasniti je sam pojam mrežnog protokola. To je, govoreći običnim jezikom, skup pravila i uputstava za ostvarivanje nekog dela komunikacije između dva računara. Tako imamo različite protokole gde svaki ima svoje posebno mjesto i vrši određenu ulogu. Postoje protokoli koji prave pakete i šalju ih, dodeljuju adrese računarima u mreži, definišu razmjenu hiperteksta tj. gledanje web prezentacija, protokole vezane za e-mail…
Naravno, da bi dva računara ostvarila sesiju potrebno je da oba imaju protokole, dakle set pravila, po kojima ce se ta sesija uspostaviti. Protokoli, podrazumeva se, moraju biti isti na svim računarima koji se nalaze u mreži.
TCP/IP je skup protokola neophodnih za uspostavljanje komunikacije između računara u mreži, skup protokola na kojima se zasniva i ‘mreža nad mrežama’ , Internet. Obuhvata mnoštvo protokola od kojih ću pažnju posvetiti samo najvažnijima.
U shvatanju TCP/IP-a i njegove uloge na pravi način pomoći ce i shvatanje istorije Interneta i koncepta na kome je zasnovan. Počeci sežu u 1962. kada  ARPA (Advanced Research Project Agency) angažuje Pola Barana da realizuje projekat decentralizovane mreže koja bi preživela eventualni sovjetski udar. Naime, sve do tad je postojala mreža koja je zavisila od jednog, centralnog računara sa kojim su ostali povezani. Dakle, on je predstavljao deo mreže čijim bi uništenjem mreža i podaci prestali da postoje. Baran je došao na ideju da umesto tog dotadašnjeg koncepta centralizovane mreže stvori decentralizovanu, u kojoj bi svi računari bili međusobno povezani, svaki sa svakim, ravnopravni, i u tom slučaju rušenjem pojedinih elemenata mreže ona ne bi bila prekinuta, već bi se komunikacija nastavila preko preostalih računara. Ta mreža je bila paketna, što znači da podaci nisu slani u jednom komadu, već izdjeljeni na pakete. To se prije svega koristilo kao prevencija u slučaju mogućeg presretanja podataka, ali i radi ostvarivanja boljeg kvaliteta konekcije, o čemu će biti govora kasnije. Protokol koji se koristio pri prenosu podataka u ovoj mreži bio je NCP (Network Control Protocol). ARPAnet sve više raste, uspostavljaju se mreže između univerziteta, pa dolazi do potrebe za savršenijim protokolom koji bi regulisao komunikaciju između zasebnih mreža i 1973. započinje razvoj TCP/IP-a. Uskoro dolazi i do pojave Etherneta koji omogućava razvoj lokalnih mreža, tkz. LAN mrežai SATNET-a, mreže koja preko satelita povezuje SAD i Evropu.

 


1983. ARPAnet se deli na dva segmenta: vojnu mrežu MILNET i javni deo ARPAnet. Iste godine se prestaje sa upotrebom NCP protokola i svi povezani u ovu mrežu bivaju obavezni da se prebace na novi set protokola, TCP/IP. Od tada pa nadalje dolazi do neprestanog razvoja mreže u ono sto se danas zove Internet.
Pre nego što počnemo govoriti o  TCP/IP-u, moramo se upoznati sa pojmom otvoreni sistem. Šta je to? Kako im samo ime kaže, to su sistemi koji se stalno mogu modifikovati. U takve mreže je stalno moguće ubacivati izmene koje se prvo moraju verifikovati. Cilj uvođenja celog koncepta otvorenih sistema jeste da smanji razolikost u oblasti mrežnih komunikacija, to jeste otvoreni sistemi teže ka standardizaciji svih segmenata mreže. Svaka izmena koja se implementira i prihvati postaje standard. Time se sprečavaju sukobi u komunikaciji koji mogu da nastanu usled korišćenja opreme i metoda koje drugi računar ne prepoznaje, dakle sprečava se nekompaktibilnost uređaja. Tipičan primer otvorenog sistema u oblasti protokola jeste TCP/IP, koji se stalno može modifikovati putem RFC-ova, ako se neki RFC usvoji kao standard, on postaje i deo TCP/IP-a. Model koji se koristi za standardizaciju sistema naziva se OSI referentni model (Open System Interconnection.

TCP/IP je definisan uz pomoć standarda oličenih u vidu tekstova, tkz. RFC-ova (Request For Comment).
Za one koji žele da saznaju više o TCP/IP preporučujem da pročitaju neke od ovih tekstova i upoznaju se sa arhitekturom Interneta. RFC dokumenti se mogu pronaći na strani  http://www.rfc-editor.org/
Pre nego što se TCP/IP programi pokrenu preko direktne veze, potrebno je instalirati softver TCP/IP stack. Šta je to? TCP/IP stack može da se shvati kao neka vrsta drajvera potrebnog za priključenje mreži koja radi pod ovim skupom protokola. Kao što vam je potreban drajver za, recimo, štampač da bi poslali podatke iz nekog tekst editora na štampanje, potreban vam je drajver da pošaljete podatke svom dial-in programu i primite podatke sa njega. TCP/IP stack za Windows se naziva Winsock. Dakle, to je programski interfejs preko koga se protokol sprovodi.
Unutar TCP/IP-a postoji protok podataka. To znači da postoje niži i viši protokoli koji su poredani po slojevima kroz koje podaci prolaze.
Postoje četiri sloja TCP/IP-a : mrežni i Internet sloj, transportni i aplikacioni sloj. Ta četiri sloja se mogu uporediti sa slojevima OSI modelom sistema. TCP/IP ne pravi razliku između uređaja i njihovih drajvera, što znači da kombinuje i fizički i sloj podataka OSI sistema u svom mrežnom sloju. Zbog toga može da bude primenjen u svakoj mrežnoj topologiji. Internet sloj odgovara mrežnom sloju OSI modela, obezbjeđuje adresiranje i rutiranje. Transportni slojevi kod oba modela pružaju krajnju komunikaciju hostova u mreži. Sloj aplikacije TCP/IP-a kombinuje slojeve prezentacije, sesije i aplikacije OSI-a.
Protokoli Internet sloja su ARP(Address Resolution Protocol), ICMP(Internet Control Message Protocol), IP(Internet Protocol), IGMP(Internet Group Messaging Protocol).
Transportni sloj čine TCP(Transmission Control Protocol) i UDP(User Datagram Protocol) .
Aplikacioni sloj čine razne Winsock i NetBIOS aplikacije. U njemu se nalaze i HTTP i FTP.

 

Izvori:

http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:hBLeqiLkemMJ:pnatalija.files.wordpress.com/2010/01/tcp_ip_ispraljen.docx+&cd=2&hl=en&ct=clnk&gl=rs

http://sr.wikipedia.org/sr-el/TCP/IP

http://www.sveznadar.info/20-WINTipsTricks/100-MrezaUvod/12-Protokol-OSI-TCPIP.html

http://www.informatika.buzdo.com/s918-internet-tcp-ip-skup-protokola.htm

http://www.znanje.org/knjige/computer/net/03/protokoli.htm

http://www.thegeekstuff.com/2011/11/tcp-ip-fundamentals/

 

Velimir Perović, IV2

Komutator

Komutator (elektrotehnika)

Komutator ili kolektor je električni prekidač koji periodično obrće smer struje u elektricnom motoru ili elektricnom generatoru. Komutator omogućava motorima da rade na, odnosno generatorima da proizvode,jednosmernu struju umesto naizmenicne struje.

2701008

Konstrukcija

Komutator se obično sastoji od para međusobno izolovanih bakarnih kontakata polucilindričnog oblika, pričvršćenih oko izvoda rotirajucih tela i para ugljenih četkica postavljenih na oprugu koja je pričvršćena za stacionarni deo mašine, koje kompletiraju električno kolo od namotaja rotora do izvan mašine. Trenje između bakarnih kontakata i četkica izaziva habanje obe površine. Ugljene četkice, pošto su napravljene od mekšeg materijala, se habaju brže i projektovane su da se mogu lako zameniti bez rastavljanja mašine. Bakarni kontakti su po pravilu nepristupačni i, na malim motorima, nisu projektovani da se mogu popraviti. Na većim motorima, komutatori se mogu izravnati glačanjem. Svaki segment komutatora je izolovan od susednog segmenta; veći motori mogu sadržati stotine segmenata.

Collecteur_commutateur_rotatif

Obična jednosmerna struja teče iz baterije. Sam komutator je prikazan crvenom i plavom bojom. Četkice su tamno-sive i dodiruju kontakte komutatora, a namotaj rotora je ljubičast. Kako se motor obrće, kontakti komutatora će se okrenuti za 180° i struja koja teče u namotaju će promeniti smer. Međutim, stalno magnetsko polje u kom se nalazi rotor je takođe promenilo polaritet u odnosu na namotaj rotora, tako da se obrtanje nastavlja u istom smeru (slika gore).

Razlika izmedju komutatora i cvorista

Komutatori rade na isti način kao i čvorišta, ali mogu da identifikuju nameravano odredište informacija koje primaju, tako da šalju informacije samo računarima koji treba da ih prime. Komutatori u isto vreme mogu da šalju i primaju informacije, tako da mogu da šalju informacije brže od čvorišta. Ako kućna mreža ima četiri ili više računara ili ako želite da koristite mrežu za radnje koje zahtevaju prenošenje mnogo informacija između računara (kao što je igranje igara na mreži ili deljenje muzike), trebalo bi da koristite komutator umesto čvorišta. Komutatori su malo skuplji od čvorišta.

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9A%D0%BE%D0%BC%D1%83%D1%82%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%80_%28%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%82%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B5%D1%85%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0%29

  Ada Milinkovic

Razrešavanje imena računara

Najčešće je, u serverskim i klijentskim mrežama, dozvoljeno da se pozivamo na druge računare uspomoć njihovih imena, a ne IP adresa. To nam omogućava lakši rad sa aplikacijama i veću fleksibilnost pri kofigurisanju samih IP adresa. Neki hostovi mogu imati više adresa, koje se po potrebi mogu menjati. Takođe, neki servisi mogu biti dostupni na nekoliko hostova.
Ako se pozivamo na ime hosta ili servisa, a ne na IP adresu, nismo u obavezi da znamo detalje adresiranja i organizovanja servisa, a promena IP adrese hosta nema uticaja na nas.

HOSTOVI

Nekada, kada su se kreirale baze sa podacima o imenima i adresama hostova, informacije su se unosile u odgovarajući tekstualni fajl, koji se potom kopirao na sve računare u mreži, kako bi aplikacije na računarima bile u mogućnosti da ime udaljenog računara razreše u IP adresu. Ovo je nekada bio jedini način za razrešavanje imena računara, a danas je samo jedan od mnogobrojnih. Taj tekstualni fajl ima naziv „hosts“ i ima jednostavan format: svaka linija u fajlu sadrži IP adresu, puno ime i eventualno alijas – kratko ime nekog hosta.
U vreme kada je ovo bio jedini način da se ime računara razreši u IP adresu hosta, bilo je potrebno da se na centralnom mestu održava „hosts“ fajl sa imenima svih računara na Internetu.

U današnje vreme se za razrešavanje imena računara koristi poseban mrežni sistem, sistem imena domena – Domain name system, zasnovan na istoimenom protokolu aplikacionog nivoa. Ovo je klijentserver mrežni server, gde je klijent softverski proces „resolver“.

Sastavni deo konfiguracije hostova je i podešavanje adrese DNS servera koji se koristi za razrešavanje imena računara.

DNS baza koja se koristi za razrešavanje imena sasvim je drugačija od „hosts“ fajlova – umesto centralizovanog tekstualnog fajla, DNS baza je distirbuiran sistem – kompletne infomracije potrebne za razrešavanje imena se ne nalaze na jednom, centralizovan mestu. DNS baza je organizovana kao hijerarhijski sistem.

Scheme_GatewallDNS_CLOUD_for_site_EN

 

Višnja Begović

 

Lokalna racunarska mreza

    Lokalna racunarska mreza – skup racunara koji su povezani u jednu racunarsku mrezu na relativno malom prostoru, kao sto su kancelarija, vise kancelarija ili zgrada.Ova mreza moze da borji dva i vise racunara koji su povezani na odredjen nacin. neki periferni uredjaji kao sto su stampaci,modemi i slicno,takodje se ubrajaju u ovu mrezu.
-Najcesci metod povezivanja racunara u lokalnoj mrezi jeste kablovima (Еternet) ili bezicna mreza. Lokalna mreza moze, najcesce preko nekog rutera, biti povezana sa drugim mrezama u vecu  WANmrezu ili direktno preko provajdera na internet, takodje se ubrajaju u ovu mrezu.
th

Nedostaci LAN mreža

LAN mreže mogu da budu vrlo komplikovane i obično zahtjevaju posebno osposobljena lica za njihovo održavanje i svakodnevno funkcionisanje. Čak i kada takva lica postoje, LAN mreže su mnogo slabije zaštićene i mnogo više izložene opasnostima po sigurnost podataka od računara koji rade kao samostalne jedinice. Bez obzira na brzinu mikroračunara koji se nalaze u mreži, postoje aplikacije sa vrlo velikim brojem transakcija koje LAN mreže ne mogu da podrže na pravi način. Krajnji korisnik zahtjeva posebnu obuku za upotrebu LAN-a, kao i dodatnu obuku koja u velikoj mjeri zavisi od tipa aplikacije koji će koristiti. Zbog ovih nedostataka, LAN mreže sastavljene isključivo od mikroračunara neće potpuno zamjeniti mainframe računare kao što je izgledalo prije nekoliko godina. Posljednjih godina je prisutan obrnut trend da se sve više koriste mainframe računari (tj. serveri preduzeća) koji su zahvaljujući razvoju tehnologije i padu cijena postali dostupni većem broju firmi.

Pogodnosti LAN mreža

Motivacija za formiranje mreže je najčešće:

Bežične pristupne tačke

Uređaji za bežično povezivanje

Pre svega, bitno je naglasiti to da svaki od uređaja koji učestvuje u bežičnoj mreži sadrži radio-prijemnik i predajnik, ali njihovu ulogu u njoj definišu softver koji ga pokreće i dodatni hardverski sklopovi.

Uređaji koji čine bežičnu računarsku mrežu mogu se podeliti na aktivne i pasivne, kao što je slučaj i sa žičnim mrežama. Za razliku od žičnih, kod bežičnih mreža imamo samo jedan pasivni element – antene, dok su svi ostali uređaji aktivni – mrežni adapteri/kartice, pristupne tačke (Access Point – AP), ruteri, WISP CPE, ruteri sa ugrađenim modemom (kablovski, ADSL ili 3G/4G) i Range Extenderi (Repeateri).

Pre nego što se udubimo u svaki od tipova uređaja radi boljeg razumevanja konstrukcije nekih od uređaja, moramo nagalasiti to da bežična mreža počiva na osnovnim pravilima i principima žične, kao i da direktno zavisi od interkonekcija sa njom. Naravno, odskora postoje i rešenja koja (za korisnika) obezbeđuju potpuno bežično iskustvo zahvaljujući mobilnom internetu i velikom broju uređaja koji imaju ugrađen neki od bežičnih adaptera.

Antene

Iako se prosečnom korisniku čine kao manje bitan element, antene su izuzetno važan deo svake bežične mreže, bilo da se radi o prijemnim tačkama nekog od provajdera, malom kućnom ruteru ili mrežnom adapteru računara. Mogu biti eksterne, spoljašnje, koje su vidljive ili interne (smeštene ispod oklopa uređaja). Od njih zavisi i oblast pokrivanja i domet samog uređaja. Kada je u pitanju pokrivanje, antene mogu biti usmerene, omni-direkcione (neusmerene, višesmerne), point-to-point (od tačke do tačke) ili point-to-multipoint (od tačke do nekoliko tačaka). Domet zavisi od standarda primenjenog u uređaju na koji je antena zakačena, snage radio-predajnika i prijemnika, kao i od radne frekvencije. Antene se montiraju ili direktno na uređaj ili sa što kraćim kablom velike provodljivosti radi što manjih gubitaka. Naravno, u zavisnosti od potreba, postoje one predviđene za spoljašnju, kao i one za unutrašnju upotrebu.

делфини

Bežični mrežni adapteri/kartice

Bežični mrežni adapteri i kartice su mrežni uređaji koji se povezuju na računarsku mrežu putem radio-signala, tj. bežično. Ovakav adapter koristi antenu radi komunikacije sa ostatkom mreže preko radio-talasa. Postoje različite varijante adaptera/kartica za prenosne i fiksne računare, od kojih se neke povezuju interno (PCI, PCI-Express, mini-PCI ili mini-PCI-Express) ili eksterno (USB).

Bežični mrežni adapteri mogu raditi u dva režima rada – infrastrukturnom i Ad-Hoc. U infrastrukturnom režimu rada bežična mrežna karta se povezuje na pristupnu tačku i svi podaci se prenose preko nje dalje u mrežu. Svi bežični uređaji u ovom režimu rada moraju biti povezani na pristupnu tačku i moraju imati isti SSID (Service Set Identifier) kao ona i koristiti iste opcije sigurnosti.

Za razliku od infrastrukturnog režima rada, Ad-Hoc režim ne zahteva pristupnu tačku u ulozi posrednika. U ovom režimu rada svaki adapter može da komunicira sa ostalima direktno, pod uslovom da koriste isti SSID i kanal komunikacije. Ovaj režim se zbog principa rada ne koristi toliko često kao infrastrukturni.

Bežične pristupne tačke

S obzirom na to da se u bežičnim mrežama uglavnom koristi infrastrukturni režim rada, za pristupne tačke može se reći da su neizostavan deo takve mreže. U računarskim mrežama bežična pristupna tačka označava uređaj koji omogućava bežičnim uređajima da se povežu na žičnu mrežu korišćenjem WiFi ili povezanih standarda. Pristupna tačka je obično kablom povezana na ruter (direktno ili posredno putem računarske mreže), a može biti i deo multifunkcijskog uređaja koji sadrži i ruter. Većina pristupnih tačaka podržava povezivanje (teoretski) neograničenog broja uređaja.

Pristupne tačke mogu biti kontrolisane pojedinačno ili putem centralizovanog kontrolera, a to može biti hardverski uređaj ili softver na računaru. Na jedan od ta dva načina mogu se kontrolisati snaga predajnika, kanal za emitovanje signala, autentifikacija i različite sigurnosne funkcije.

U primeni postoje modeli predviđeni za kućnu/kancelarijsku primenu i oni predviđeni za industrijsku primenu. Ovi drugi izrađeni su tako da budu izdržljiviji – manje osetljivi na ekstremne temperature (kako niske tako i visoke), vlažnost, prašinu i slično. Takođe, često imaju neke dodatne opcije koje kućni/kancelarijski nemaju, a određeni modeli mogu se koristiti i za spoljašnju montažu.делфин

Bežični ruteri

Bežični ruteri su uređaji koji obavljaju funkciju više različitih uređaja – rutera, pristupne tačke, mrežnog sviča, a u nekim slučajevima i modema. Ugrađeni ruter i svič služe kao konekcija ka žičnoj mreži (WAN/LAN), pristupna tačka za povezivanje WiFi klijenata, dok je modem tu za vezu ka internetu. Ugrađeni modemi mogu biti za kablovske, ADSL ili 3G/4G veze. U poslednje vreme pojavljuju se potpuno bežični proizvodi koji napajanje vuku iz baterije, za internet vezu koriste 3G/4G mobilnu mrežu i obezbeđuju povezivanje samo za WiFi uređaje, bez ikakve mogućnosti za interkonekciju sa žičnom mrežom, sem putem bežičnog uparivanja pristupnih tačaka.

Bežični Range Extenderi/Repeateri

Kada postoji potreba da se povežu dva ili više bežičnih uređaja putem protokola 802.11, ali je razdaljina prevelika za direktno povezivanje, na scenu stupaju ripiteri (repetitori, ponavljači signala), koji se nekad nazivaju i Range Extenderi (proširivači pokrivenosti). Uloga ripitera je da neki postojeći signal iz nekog rutera ili pristupne tačke preuzme i prosledi na lokaciju koju njegov domet pokriva. Ripiteri se upotrebljavaju za poboljšanje pokrivenosti signalom kako u kućama i kancelarijama tako i u velikim firmama, te u industriji.

Standardi i specifikacije

Osnovni skup standarda za bežične računarske mreže je 802.11, čiju je osnovnu verziju ustanovio IEEE (Institute of Electrical and Electronics Engineers) 1997. godine. Stariji uređaji ispunjavaju samo osnovni standard, dok noviji ispunjavaju i stare i nove, pa se mogu povezivati na sve vrste mreža, tj. kompatibilni su sa svim prethodnim standardima.

Specifikacije najčešće sadrže podatke o brzinama prenosa podataka putem bežične veze merenim u Mbit/s, snagu bežičnog emitovanja merenu u dBm (decibeli sa osnovom 1 mW), te podatke o bežičnim mrežnim standardima (802.11a/b/g/n/ac/ad).

Radne frekvencije su na opsezima 2,4 GHz, 3,6 GHz i 5 GHz. Većina zemalja ima ograničen broj frekvencija koje se legalno mogu koristiti za emitovanje signala za bežične računarske mreže. Da bi se slobodni opsezi iskoristili na najbolji mogući način, unutar njih su definisani kanali kako bi se izbegle interferencije među susednim sistemima.

Porodica 802.11 protokola sastoji se od serije poludupleksnih Over-the-Air modulacionih tehnika, koje koriste isti osnovni protokol. Doskora su najpopularniji bili oni definisani od strane protokola 802.11b i 802.11g, koji predstavljaju izvesne izmene originalnog standarda. Iako je postojao jedan pre njega, prvi u širokoj upotrebi bio je 802.11b, a za njim su usledili 802.11g i 802.11n. Protokol 802.11n bio je prvi sa tehnikom modulacije višestrukog striminga. Trenutno je na početku primene novi standard 802.11ac, a u razvoju je 802.11ad.

http://www.sk.rs/2012/12/sksc01.html

uradila

Maša Ivković