Месечне архиве: април 2014

ЕТЕРНЕТ

ЕТЕРНЕТ (енгл. Ethernet) је протокол и најкоришћенија вишемедијумска технологија локалних рачунарских мрежа, описана великим бројем IEEE 802.3 стандарда, који дефинишу технологије физичког и слоја везе референтног ОСИ модела. Испрва је изведена у топологији магистрале на заједничком коаксијалном каблу са протоколом који динамички одређује како рачунари приступају мрежи (CSMA/CD). Етернет данас шири свој опсег применљивости на MAN и WAN мреже, има топологију звезде или стабла, док као медијум користи бакарне и оптичке каблове. Поред основне функције дељења заједничких ресурса у локалној мрежи, има и функције приступа (интернету), окосинце међу мрежама и дистрибуције података на веће удаљености. Етернет дефинише како се станице везују на рачунарску мрежу, технологију која се користи за пренос сигнала, потом начин како станице приступају датој мрежи, брзину преноса, начин сигнализације и кодирања информација, као и величину и формат пакета информације који се користи при комуникацији.

images

ИСТОРИЈАТ

За претечу етернета можемо сматрати технологију коју су развили истраживачи Норман Абрамсон и његове колеге са Хавајског универзитета. Наиме, код њих је постојао проблем како повезати кориснике на удаљеним острвима са централним рачунаром (развлачење каблова испод Пацифика није разматрано). Решење су пронашли у комуникацији радијом кратког домета. Сваки кориснички терминал је опремљен примопредајником са по две фреквенције: једном за емитовање ка централном рачунару и другом за пријем података са централног рачунара.

1101119356_1954-2004_computer1

СТАНДАРДИЗАЦИЈА ЕТЕРНЕТА

Први стандард етернета је објављен 1980. године од стране DIX конзорцијума произвођача (енгл. Digital Equipment Corporation – DEC, Intel, Xerox) за брзине преноса 10 Mb/s. Користећи иницијале ових компанија назван је DIX етернет стандард. Овај стандард дефинисао је етернет као технологију локалних рачунарских мрежа са спецификацијама за рад на систему заснованом на дебелом коаксијалном каблу. Као и код свих стандарда, DIX стандард је убрзо допуњен техничким изменама, поправкама и малим побољшањима, DIX V2.0 стандард. DIX конзорцијум је развио ове стандарде тако да их је сваки произвођач могао користити, технологија која је била доступна свима. Највећу цену платио је Зирокс који је морао да се одрекне права на патентирану технологију. 1982. године Зирокс је дао и право на коришћење имена етернет[2]. У време кад је објављен DIX стандард, професионална организација, Институт инжењера електротехнике и електронике (енгл. Institute of Electrical and Electronics Engineers – IEEE) бавио се прављењем отвореног стандарда локалних мрежа.

Веза етернета са ОСИ моделом

Стандарди IEEE организације су уређени према ОСИ референтном моделу или референтном моделу за отворено повезивање система (енгл. Open Systems Interconnection Basic Reference Model). Етернет као IEEE стандард представља протокол који ради на прва два слоја ОСИ модела, и то на физичком слоју и MAC подслоју слоја везе.

osi-1

Етернет слој везе

Функције другог слоја укључују MAC и етернет преусмеравање фрејмова које се такође назива премошћавање. За разлику од традиционалних мрежа са комутирањем кола, етернет је технологија са комутирањем пакета. Сваки етернет фрејм је означен адресом извора (SA) и адресом дестинације (DA) које користе етернет мостови како би проследили фрејм на одговарајућу дестинацију. IEEE 802.3 стандард покрива само MAC део слоја везе, док је етернет премошћавање покривено IEEE 802.1 стандардом. Најважнија идеја за етернет премошћавање је дефинисана IEEE 802.3 D стандардом (енгл. Spanning Tree Protocol – STP).

CSMA/CD и перформансе етернета

 

  • Максимална величина оквира је 1536 B

Ова величина је произвољно одређена граница, условљена примопредајником. У тренутку постављања DIX-овог стандарда (1978) меморија је била прилично скупа, а захтевало се да примопредајници морају имати довољно радне меморије да прихвате читав оквир.

 

  • Минимална величина оквира износи 64 B

На ову величину утиче механизам откривања сукобљавања на каналу (енгл. Collision detect), изведена је на моделу оригиналног етернета. Ако посматрамо оригинални етернет систем базиран на дебелом коаксијалном каблу 10Base5 са спецификацијама наведеним у табели, можемо да извршимо одређену анализу.

indexindex1

  •  Искоришћеност система

У претходном делу увели смо неке основне параметре за прорачун. Ако посматрамо етернет као повремени CSMA систем, интервал који се бира као јединица је управо 2τ. Ако станица утврди да на каналу постоји саобраћај, она неће даље ослушкивати канал, већ ће то учинити тек након 2kτ. Перформансе ћемо испитати у условима густог и константног саобраћаја, тј. када је Nа станица увек спремно да емитује. Станице приступају каналу у току временског интервала предвиђеног за конкурентско приступање (у току конкурентског блока).

 Blok_pristupanja_eternet

 Етернет адресирање

У почетку, етернет је био изведен у топологији магистрале. Сваки мрежни уређај је био повезан на исти, заједнички медијум и сваки сигнал је слат свим уређајима одједном. Са ниским прометом или у малим мрежама, то је био прихватљиво решење. Главни проблем је било како уређај да препозна да је примљени сигнал намењен за њега а не за неки други уређај на истој мрежи. У ту сврху је створен јединствени идентификатор назван „физичка“ или MAC адреса. Без обзира на тип етернета који се користи, овај договор о представљању адресе уређаја је прихваћен на нижим слојевима ОСИ модела. Физичка адреса је представљена 48-битном вредношћу у хексадекадној нотацији и додаје се подацима другог слоја ОСИ модела.

index2

ТОПОЛОГИЈА МАГИСТРАЛЕ

Заглавље етернет оквира

Да бисмо дискутовали о операцијама премошћавања морамо разумети формат етернет фрејмова. Слика показује формат етернет фрејма. Овај основни формат је остао непромењен у поприличном периоду времена, упркос брзом развоју етернета и другачијој технологији израде физичких слојева. Етернет је више-медијумска технологија зато што оперише на различитим медијумима при различитим брзинама. Етернет уређаји се дизајнирају са врло јасно дефинисаним интерфејсом између MAC слоја и физичког слоја. Овај слојевити приступ дозвољава физичком слоју да се развија независно од MAC подслоја. Етернет фрејмови представљају формат података за MAC слој. То је уобичајена спецификација за формате MAC фрејмова који дозвољавају етернет направе различитих брзина. Заправо, комутатори су обично конструисани од портова различитих брзина и типова медијума. Етернет фрејмови могу бити са делом за податке различитие дужине (између 46 и 1.500 октета).Непроменљиви формат дозвољава свакој генерацији етернета да буде компатибилна са претходним генерацијама, тако да корисник не мора унапређивати софтвер горњег слоја и апликације када је брзина мреже повећана. Ово је одиграло велику улогу при обезбеђивању успеха етернета. Етернет фрејм почиње са уводним пољем код кога се наизменично мењају „0‟ и „1‟ које је раније коришћено за синхронизовање рада станица. Када су етернет конекције постале од тачке до тачке, синхронизација предајника и пријемника се одржавала преносом посебних сигнала када нема података за слање. То уклања потребу за уводним пољем, које се упркос томе задржава због компатибилности са претходним верзијама.

  1. Преамбула (7 бајтова) – Представља 7 бајтова са низом нула и јединица 10101010. Овим кодом се врши синхронизација комуникације и упозорава се пријемна станица да пристиже фрејм.
  2. Разграничавач (1 бајт, енгл. Start of frame delimiter, SDF) – Представља кŏд 10101011 након кога следи одредишна адреса.
  3. Одредишна адреса (6 бајтова, енгл. Destination address, DA) – Одређује која станица треба да прими фрејм.
  4. Адреса извора (6 бајтова, енгл. Source address, SA) – Адреса уређаја који шаље фрејм.
  5. Дужина/тип (2 бајта) – двооктетно поље дужина/тип за репрезентацију дужине корисног поља. Пошто је дозвољена максимална величина корисног дела фрејма (поља за податке) само 1.500 бајтова, вредност дужина/тип изнад 1.536 представља тип етернет фрејмова. Често се користи као представник протокола горњих слојева или као тип управљачких информацијама садржаних у делу за податке
  6. Пакет (46-1.500 бајтова) – Поље у којем су садржани подаци, ако је дужине мање од 46 бајтова попуњава се празнинама.
  7. Секвенца за проверу фрејма (4 бајта, енлг Frame Check Sequence, FCS) – Уписује се резултат алгоритма CRC примењеног на фрејму, у циљу препознавања оштећења пакета при физичком преносу.

Широки етернет

Широки етернет или 10Base5 систем, користи дебели коаксијални кабл (пречника 9,5 mm, импедансе 50 Ω). Ови каблови су посебно пројектовани за етернет али могу да се користе и стандардни дебели коаксијални каблови. Оваква мрежа у односу на танки етернет има следеће особине:

  • Поузданија је од танког етернета.
  • Може да премости већа растојања.
  • Сложенија архитектура мреже.
    450px-10BaseT_sr

     

     

    Танки етернет

Танки етернет или 10Base2 систем, користи танки коаксијални кабл (0,48 mm, импедансе 50 Ω). Танки коаксијални кабл је био прилично популаран јер се лакше припремао и уграђивао од дебелог кабла за широки етернет а има исту брзину комуникације и јефтинији је. Широки и танки етернет се директно везују за сегмент. Данас се практично не користе и нису подржани новим 802.3 стандардима.

Компоненте етернета

Етернет се састоји од уређаја (рачунара, штампача, мрежне опреме итд.) и каблова који повезују те рачунаре. Мрежне уређаје можемо поделити у две основне класе:

  • Терминална опрема за податке (енгл. Data Terminal Equipment, DTE) – уређаји који представљају извор или одредишта података (фрејмова). Обично су то рачунари, радне станице, сервери података, штампачи итд. Често коришћен назив за терминалну опрему је „терминал“.70_big[1] pc-computer
  • Опрема за комуницирање подацима (енгл. Data Communication Equipment, DCE) – уређаји унутар мреже који примају и прослеђују фрејмове кроз мрежу. Опрема за комуницирање подацима може да буде јединствен уређај као што је рипитер, комутатор (свич) и рутер, али може да буде и јединица спреге као што је мрежна картица NIC и модем. Један од коришћених назива за опрему за комуницирање подацима је „чвор мреже“.index3

 

Мрежне картице (енгл. Network Interface Card, NIC) конвертују, пакују у фрејм и преносе податке из рачунара, а потом примају, распакују и деконвертују примљено са мреже. Мрежне картице има800px-Network_cardју специфичну архитектуру дизајнирану посебно за етернет са неким од следећих улаза за конекторе: BNC, AUI или RJ-xx, најкоришћенији RJ-45. Свака од етернетских картица садржи јединствену физичку адресу у свом ROM чипу. Део ове адресе садржи информације о произвођачу, а део је јединствен серијски број картице. Мрежна картица се састоји од три основна дела:

  • Спреге физичке средине за пренос – одговорна за електрично слање и пријем података.
  • Састоји се од преносника који шаље или прима податке и конвертора кода.
  • Контролера линка података – одговара MAC подслоју
  •  Рачунарска спрега

Мрежне картице можемо поделити у четири основна блока: спрега мреже, декодер, меморијски бафер и рачунарска спрега

Као медијум за пренос, етернет користи коаксијалне каблове, упредене парице (UTP и STP) или оптичка влакна.

 Каблови и конектори

 Каблови који се користе у етернету припадају трима групама те у зависности од тога који каблови су у питању користимо и одговарајуће конекторе. Код модерних етернета за повезивање се више не користе коаксијални каблови. Унутар локалних мрежа користе се UTP каблови, док се етернет са оптичким кабловима користи као кичма при повезивању мрежа на различитим локацијама око 2 km.

  •  Коаксијални каблови
  • танки, BNC конектори.
  • дебели, конектори су били убодне рачве на примопредајник800px-BNC_connector_(male)у (користио се AUI кабл примопредајника).
  • Неоклопљене упредене парице UTP и RJ-45 конектори, сви Base-T системи .
  • Оптички каблови и конектори, Base-F системи .
  • мултимодна оптичка влакна 50/125 μm и 62,5/125 μm
  • мономдна оптичка влакна 9/125 μm
  • конектори SC систем 10Base-F, ST 100Base-FX систем.
  • MT-RJ и LC конектори

 

ТИПОВИ ЕТЕРНЕТА

1.Брзи етернет

Брзи етернет (енгл. FastEthernet) или 100Base-T је настао као напредна верзија стандардног етернета 10Base-T. Као резултат унапређивања стандардног етернета развијена су три одвојена стандарда физичког слоја: 100Base-TX, 100Base-T4 1995. и 100Base-T2 1997. године. До побољшања је дошло тако што се користила другачија техника кодирања података. Сваки од наведених стандарда користио је нов метод кодирања.

  • 100Base-TX – 4B/5B
  • 100Base-T4 – 8B/6T и
  • 100Base-T2 – PAM5x5

 2.Гигабитни етернет

Гигабитни етернет (Gigabit Ethernet, 1000BASE-T) има проток од 1000 Mb/s. Развијени су стандарди:

  • 1000Base-T – Користи UTP кабл категорије 5, са сва четири пара парица уз кодирање 4D-PAM5.
  • 1000Base-CX – STP кабл са 2 парице, кодирање 8B/10B.
  • 1000Base-SX – вишережимско оптичко влакно, ласерска светлост таласне дужине 800 нм и домета до 550 m и
  • 1000Base-LX – једнорежимско оптичко влакно, таласне дужине 1300 нм и домета до 5 km.

3. 10 гигабитни етернет

Тренутно, технологија која подржава најбржу везу је 10-гигабитни етернет први пут објављена 2002. године као стандард IEEE 802.3ae. Дефинише верзију етернета са номиналном пропусном моћи од 10 Gb/s, десет пута већим од гигабитног етернета. Протеклих година радна група за стандард 802.3 објавила је следеће стандарде:

  • 802.3ae-2002
  • 802.3ak-2004
  • 802.3an-2006
  • 802.3aq-2006 и
  • 802.3ap-2007

10-гигабитни етернет подржава само комуникацију у потпуном дуплексу (двосмерну комуникација са могућношћу истовременог примања и слања поруке), користећи при томе бакарне STP и UTP каблове категорија 6а и 7 и оптичка влакна. Новембра 2006. године, радна група IEEE сложила се да истражује 100-гигабитни етернет као следећу верзију технологије.

МЕРСЕЛИ ЈЕЛЕНА

 

Мобилни телефони и интернет

Историја мобилних телефона :

Србија је 1995. године почетком рада компаније Мобтел постала једна од многобројних у свету са мобилном телефонијом. У међувремену смо научили да је мобилни телефон мали апарат, тежак око стотинак грама, који ради на батерије, може да се понесе свуда са собом и по жељи позове било који телефонски број на Земља. Има свој јединствени број, па нас може позвати свако ко зна тај број, без обзира на то да ли зове са “обичног” или “мобилног” телефона. Научили смо да разликујемо кућне “бежичне” телефоне који, такође, раде на батерије, али се користе само у непосредној близини традиционалног “фиксног” прикључка на градску телефонску мрежу од мобилних телефона, који се могу користити ма где се у свету налазили.

Mobilni-telefoni

Мобилна телефонија је један од најпопуларнијих видова комуницирања у савременом свету. Она омогућава изванредан телефонски сервис за мобилног учесника, пренос података (факсова, кратких порука SMS електронске поште, напредно тарифирање, захваљујући коме су корисник и давалац услуга прецизно извештени о појединачним и збирним рачунима, приватност и безбедност комуницирања и још много тога. На почетку је све изгледало много скромније, да би мукотрпним радом генерације инжењера и научника дошле до онога што данас имамо.

800px-Mobilni_stariji_modeli

Fm – уређаји на мобилним телефонима :

Едвин Армстронг је 1935. пронашао ФМ и изазвао праву револуцију у радио-индустрији, нарочито у радио-дифузним системима. После тога, ФМ је убрзо уведен и у мобилне комуникације. Мобилни радио-системи на бази ФМ-а су до 1940. потпуно потиснули претходну генерацију с амплитудском модулацијом (АМ). Други светски рат имао је пресудан утицај на развој индустријских потенцијала за масовну производњу ФМ радио-уређаја.

ArmstrongHeadshotCA

Следећа револуционарна појава је увођење “дигиталног” преноса у мобилну телефонију, уместо дотадашњег “аналогног”. Дигитални пренос значи да се говор прво претвара у низ бројева, затим се ти бројеви радио-сигналима преносе између централе и корисника, да би се на крају поново из бројева регенерисао говор.

Дигиталне мреже имају низ предности у односу на аналогне: отпорност на шум (који чујете свакодневно и ви на свом радио-пријемнику, ако изаберете станицу која је далеко), отпорност на преслушавања, могућност корекције грешке и могућност регенерације сигнала (што је од изузетног значаја за савлађивање великих раздаљина). Такође, интелигенција дигиталне мреже омогућава јој да се прилагођава измењеним условима рада (путем напредних поступака, као што су: еквализација, контрола еха, мониторисање услова у каналу итд.); флексибилност дигиталне мреже често омогућава да се нове функције или корекције старих унесу једноставном изменомсофтвера.

cistac-i-iphone-4

Године оснивања оператора мобилне телефоније у Југославији:

ИНТЕРНЕТ :

Интернет је светски систем умрежених рачунарских мрежа који је трансформисао начин на који функционишу комуникациони системи. Почеци интернета се вежу за стварање АРПАНЕТ-а, 1969. године, мреже рачунара под контролом Министарства одбране САД. Данас, интернет повезује милијарде рачунара широм света на један нехијерархијски начин. Интернет је производ споја медија, рачунара и телекомуникација. Међутим, интернет није само производ технолошког напретка, него такође друштвених и политичких процеса, укључујући научну заједницу, политику и војску. Од својих корјена као једно неиндустријско и непословно окружење везано за научну заједницу, интернет се врло брзо проширио на свет трговине и пословања. Ипак, било је потребно скоро 30 година да се интернет наметне као технолошка иновација која константно трансформише друштво и економију.

download

ИСТОРИЈА ИНТЕРНЕТА :

Већ од првих дана па све до данас, интернет је прославио много „рођендана“, али који је прави тешко ће се сложити и најбољи познаваоци историје информатике. Неки тврде како је то 1961. кад је др. Леонард Клајнрок на универзитету MIT први пут објавио рад о packet-swiching технологији. Неки наводе 1969. годину као годину рођења интернета јер је тада Министарство одбране САД-а одабрало Advanced Research Project Agency Network, познатију као АРПАНЕТ, за истраживање и развој комуникација и командне мреже која ће преживети нуклеарни напад. Седамдесете године донеле су неколико веома важних открића која су обележила развој интернета каквог данас знамо, а потом се догодило и одвајање АРПАНЕТ-а из војног експеримента у јавни истраживачки пројект. Вероватно је најважнији тренутак био1983. кад је тадашња мрежа прешла са NCP-а (Network Control Protocol) на TCP/IP (Transmission Control Protocol / Internet Protocol), што је значило прелазак на технологију каква се и данас користи.

Протоколи су стандарди који омогућавају комуникацију рачунара путем мреже, а 1983. године мање од 1000 рачунара је било спојено са АРПАНЕТ користећи релативно примитивни Нетворк Контрол Протокол, који је упркос многим ограничењима, био употребљив у малим мрежама, и није био довољно флексибилан за ширу употребу. Како се АРПАНЕТ експоненцијално повећавао, видело се како је потребан општији приступ комуникационом протоколу како би могли бити удовољени све већи захтеви и стварана све компликованија мрежа рачунара.

images

 

Урош Алексић 41

Топологије рачунарских мрежа

Prvo pitanje je, šta su topologije računarskih mreža?
Pojam topologija mreže označava geometrijski razmeštaj veza i čvorova koji čine mrežu. Čvorovi mreže su ona mesta u mreži na koja je moguće priključiti mrežnu stanicu tj. mesta na kojem neka poruka može ući u mrežu. Veza je sredstvo kojim se ta poruka može preneti od jednog čvora do drugoga bez obzira na fizičku realizaciju. Čvorovi međusobno komuniciraju kroz kombinaciju logičke i fizičke veze. Fizičku vezu čine stvarni elektromehanički sklopovi između čvorova. Logička veza podrazumeva da dva čvora mogu međusobno komunicirati bez obzira postoji li između njih direktna fizička veza ili ne. Veza može biti od tačke do tačke i difuzijska. Veza od tačke do tačke povezuje dva čvora direktno. Difuzijska veza je fizička veza koju zajednički koristi veći broj čvorova.

Topologija u odredjenoj meri povezana sa vrstom kablova koji se koriste i predstavlja određeni model. Uglavnom su to optički ili bakarni kablovi, a među bakarnim koaksijalni ili kablovi sa uporednim paricama. Topologija je takođe poveyana i sa mrežnom arhitekturom. U mnogim slučajevima mreže su hibrid različitih topologija.

Topologije se mogu podeliti na tri načina:

    • signalne topologije
    • logičke topologije
    • fizičke topologije

Signalne topologije

U ovoj topologiji se vrši mapiranje svih veza izmedju čvorova mreže, a u njima je vidljiv put kojim se signali raspodeljuju između čvorova. Pojam  „signalna topologija“ se često koristi kao sinonim za „logička topologija“. Međutim može doći do izvesnih zabuna u određenim situacijama u praksi, jer, po definiciji, termin „logička topologija“ se odnosi na put koji podaci zauzimaju između čvorova u mreži, dok se termin „signalna topologija“ uglavnom odnosi na stvarni put kojim se signal prenosi između čvorova.

Logičke topologije

Logička topologije ya razliku od „fizicke“, je način na koji signali deluju na mreži, ili način na koji se podaci prenose kroz mrežu od jednog do drugog uređaja, bez obzira na fizičku povezanost uređaja.

Fizičke topologije

Ove topologije govore o načinu mapiranja čvorova u mreži i fizičkim vezama između njih. Koriste se topologije u obliku kagistrale, zvezde, prstena, stabla i mrežasta, kao i njihove kombinacije.

Топологија магистрале

Магистрала или сабирницаје главни вод који представља кичму мреже и дуж кога су повезани рачунари у одређеним размацима. Магистрала је јединствени комуникациони канал којим се обавља саобраћај и заједнички је свим чворовима. Ова топологија се сматра пасивном јер рачунари повезани на магистралу само ослушкују шта се дешава на њој. Кад посредством мрежне картице примете да су подаци на магистрали упућени њима, прихватају их. Кад је рачунар спреман за предајуподатака, он се прво увери да ни један рачунар не шаље

untitled19

хаха

Дозволе над дељеним фолдерима и дозволе на нивоу система фајлова

Овде се можете информисати о томе шта су то дељени (shared) фолдери,прочитати о карактеристикама дељених фолдера,о томе ко им може приступити,како се фолдер дели и о још много чему на ту тему…

  1. Шта су то дељени (shared) фолдери?

Дељени фолдери су фолдери које могу користити више корисника у исто време.Након што „шерујемо“ фолдер, корисник може да приступи свим фајловима и фолдерима ако има одговарајућу дозволу за то.Администратор може да постави „шеровани“ фолдер на фајл сервер или на било који компјутер на мрежи.Након тога у њега може да смести фолдере и фајлове у складу са функцијом и категоријом.На пример, администратор може да стави „шероване“ апликације у један „шерован“ фолдер, а „шероване“ фајлове у други.

Карактеристике дељених (shared) фолдера:

  • Налази се у Windows Explorer- у и изгледа као рука која држи фолдер.
  • Можете делити само фолдере,а не индивидуалне фолдере.
  • Када је фолдер подељен READ дотвола је додељена „Everyone“ групи као дефолтна дозвола.Администратор треба да уклони дефолтну озволу и да додели CHANGE
    или
    READ дозволу корисницима који захтевају приступ.
  • Када додамо корисника или групу у дељени фолдер, дефолтна дозвола је READ.
  • Када ископирамо дељени фолдер, оригинални дељени фолдер ће остати подељен а копија неће
  • Можемо да сакријемо дељени фолдер ако ставимо ознаку за долар $ на крају фолдера.

2.Шта су то Административни дељени фолдери?

ОВО

Windows Server 2003 аутоматски дели фолдере који омогућавају администраторима да  одраде админиистративне задатке.Они су означени знаком долара на крају фолдера.Знак долара чини фолдер невидљивим за кориснике који претражују.

3.Како се конектујемо на дељени фолдер?

хаха

Након креираља шерованог фолдера, корисници когу да приступе фолдеру кроз мрежу.Корисници могу приступити и шерованом фолдеру који се налази на другом компјутеру користећи My Network Places, мапирањем драјвова или Run командом у СТАРТ менију.

ЈОВАНА МИЉКОВИЋ

ДЕТАЉНИЈЕ:

http://www.link-university.com/lekcija/Upravljanje-pristupom-deljenim-folderima-%28shared-folders%29/2005

https://support.microsoft.com/kb/307874/sr-cs

http://www.sk.rs/2005/07/skse01.html

 

 

ТП – Линк је произвођач компјутерске интернет опреме лоциран у Шензану у Кини. Он је званично светски број један у производњи бежичних ЛАН производа од почетка 2013. године.

Замислите да седите на каучу у дневној соби и прегледате Веб или да ћаскате са пријатељима на мрежи док се опуштате у кревету.Бежична мрежа пружа најбоље по питању прилагодљивости мреже, а њено подешавање је лакше него што мислите.

Да бисте могли да подесите бежичну мрежу, биће вам потребне следеће ставке:

1.Веза широког пропусног опсега и модем

2.Бежична мрежна секретарица

3.Адаптери и бежичне мреже

Подешавање модема и интернет везе:

Када набавите горе поменуту опрему потребно је подесити модем и мрежу. У највећем броју случајева модем ће подесити добављач интернет услуга, уколико не, онда пратите упуства која иду уз модем.

Постављање бежичне мрежне скретнице:

1.Поставите бежичну мрежну скретницу на централну локацију, како би сте повећали јачину јачину бежичног сигнала у вашем дому.

2.Немојте поставити бежичну мрежну скретницу на под и држите је далеко од зидова и металних објеката, јер ћете на тај начин моћи корисити пуну јачину мрежне скретнице.

3.Сведите сметње на најнижи ниво, а то ћете постићи тако што ће се фреквенција рада скретнице (2,4 ГХз) разликовати од фреквенција које користе остали електронски уређаји у вашој кући. Већину ових проблема можете избећи коришћењем бежичног телефона са вишом фреквенцијом, на пример 5,8 ГХз.

Безбедност бежичне мреже:

Безбедност је увек важна,  у случају бежичне мреже важно је обезбедити је зато што се сигнал мреже може простирати и ван ваше кући. На тај начин људи са рачунарима у близини могли би да приступе информацијама ускладиштеним на рачунарима на мрежи и да користе вашу Интернет везу да би отишли на Веб.

Да бисте обезбедили мрежу, урадите следеће:

1.Заштитите мрежну скретницу тако што ћете променити подразумевано корисничко име и лозинку. 

2.Подесите безбедносни кључ за мрежу.

3.Користите заштитни зид. Заштитни зид је софтвер или хардвер који помаже у заштити рачунара од хакера или злонамерног софтвера.

И то је то – ваша бежична мрежа је спремна за коришћење. Можете се опустити на каучу или трему док прегледате Веб, шаљете е-пошту или купујете на мрежи.

ТП-Линк:

images (1) images

Литература:

1.http://windows.microsoft.com/sr-latn-rs/windows7/setting-up-a-wireless-network#TopOfPageTarget

2.http://en.wikipedia.org/wiki/TP-Link

Михаило Хабеншус

FOLDER Folder je „fascikla“ u koju se po potrebi smeštaju fajlovi.Prva kompanija koja je pocela da koristi foldere je bila „Apple Lisa“.Koristi se u gotovo svim operativnim sistemima.Folderi su obicno prikazani ikonicom fascikle ali korisnik moze po potrebi da promeni izgled te ikonice koja bi mogla da ga podseti na nesto sto bi se nalazilo u tom folderu.U jednom folderu takodje moze da se smesti vise foldera.On moze da se preimenuje,da postane nevidljiv a I kod novijih sistema moze da se stavi sifra. Postoje I shortcut folderi koji sluze kao precice za neke druge failover koji su preveliki da se nalaze na desktopu. Obezbeđivanje centralnog mesta za smeštanje korisničkih podataka olakšava rad kada korisnici menjaju radne stanice, i olakšava pravljenje rezervnih kopija podataka svih korisnika u mreži. Kako bismo korisnicima omogućili da imaju lične foldere potrebno je da uradimo dve stvari: • Prvo, na serveru je potrebno napraviti deljeni folder unutar koga će se nalaziti korisnički lični folderi. • Drugo, potrebno je u svojstvima korisničkog naloga podesiti lokaciju ličnog foldera. Podrazumevane dozvole za novokreirane foldere omogućavaju svim korisnicima (lokalna grupa „USERS“) da kreiraju svoje fajlove i čitaju tuđe (ne i da ih menjaju i brišu). Takođe zbog nasleđivanja, ovakve dozvole se prenose i na podfoldere. Zbog toga ćemo prilikom kreiranja deljenog foldera za lične foldere korisnika izvršiti napredna podešavanja. Profili korisnika Kao i svi višekorisnički operativni sistemi, i Windows razlikuje pojedinačne korisnike računara, kao i podatke jednog korisnika od podataka drugih korisnika. Ne samo da svaki korisnik ima sopstvene dokumente u ličnom folderu, već je i kompletno korisničko okruženje jednog korisnika odvojeno i različito od okruženja drugih korisnika. Korisničko okruženje obuhvata sva podešavanja koja korisnik izvrši u toku sesije za računarom: podešavanja izgleda radne površine, stavke u menijima, mapirani mrežni diskovi, lista skorije otvaranih dokumenata, sva podešavanja koja korisnik može da izvrši u kontolnom panelu. Grupne polise Grupne polise (Group Policy – GP) specificiraju podešavanja za grupe korisnika ili računara, uključujući polise vezane za Registry bazu, sigurnosna podešavanja, instalaciju programa, skripte (startup i shutdown, kao i log on i log off), kao i redirekciju foldera. Administratori obično koriste GP da bi poboljšali i unapredili neke karakteristike, i da bi imali veću kontrolu nad pravima krajnjih korisnika u mreži. Da bi se taj proces pojednostavio mogu se kreirati specifične konfiguracije klijenata koje se zatim primenjuju na određene grupe korisnika i računara. Informacije o polisama se čuvaju unutar objekata grupne polise (Group Policy objects – GPOs), koji su povezani sa određenim kontejnerima u Active Directory, sajtovima, domenima i organizacionim jedinicama (OUs).

Andrija Djuraskovic
12.00

Normal
0

false
false
false

EN-US
X-NONE
X-NONE

MicrosoftInternetExplorer4

/* Style Definitions */
table.MsoNormalTable
{mso-style-name:“Table Normal“;
mso-tstyle-rowband-size:0;
mso-tstyle-colband-size:0;
mso-style-noshow:yes;
mso-style-priority:99;
mso-style-qformat:yes;
mso-style-parent:“";
mso-padding-alt:0cm 5.4pt 0cm 5.4pt;
mso-para-margin-top:0cm;
mso-para-margin-right:0cm;
mso-para-margin-bottom:10.0pt;
mso-para-margin-left:0cm;
line-height:115%;
mso-pagination:widow-orphan;
font-size:11.0pt;
font-family:“Calibri“,“sans-serif“;
mso-ascii-font-family:Calibri;
mso-ascii-theme-font:minor-latin;
mso-hansi-font-family:Calibri;
mso-hansi-theme-font:minor-latin;
mso-bidi-font-family:“Times New Roman“;
mso-bidi-theme-font:minor-bidi;}

FOLDER

Folder je „fascikla“ u koju se po potrebi smeštaju fajlovi.Prva kompanija koja je pocela da koristi foldere je bila „Apple Lisa“.Koristi se u gotovo svim operativnim sistemima.Folderi su obicno prikazani ikonicom fascikle ali korisnik moze po potrebi da promeni izgled te ikonice koja bi mogla da ga podseti na nesto sto bi se nalazilo u tom folderu.U jednom folderu takodje moze da se smesti vise foldera.On moze da se preimenuje,da postane nevidljiv a I kod novijih sistema moze da se stavi sifra. Postoje I shortcut folderi koji sluze kao precice za neke druge failover koji su preveliki da se nalaze na desktopu. Obezbeđivanje centralnog mesta za smeštanje korisničkih podataka olakšava rad kada korisnici menjaju radne stanice, i olakšava pravljenje rezervnih kopija podataka svih korisnika u mreži. Kako bismo korisnicima omogućili da imaju lične foldere potrebno je da uradimo dve stvari:

  •   na serveru je potrebno napraviti deljeni folder unutar koga će se nalaziti korisničkilični folderi.
  • potrebno je u svojstvima korisničkog naloga podesiti lokaciju ličnog foldera.

Podrazumevane dozvole za novokreirane foldere omogućavaju svim korisnicima (lokalna grupa „USERS“) da kreiraju svoje fajlove i čitaju tuđe (ne i da ih menjaju i brišu). Takođe zbog nasleđivanja, ovakve dozvole se prenose i na podfoldere. Zbog toga ćemo prilikom kreiranja deljenog foldera za lične foldere korisnika izvršiti napredna podešavanja.

Profili korisnika

 Kao i svi višekorisnički operativni sistemi, i Windows razlikuje pojedinačne korisnike računara, kao i podatke jednog korisnika od podataka drugih korisnika. Ne samo da svaki korisnik ima sopstvene dokumente u ličnom folderu, već je i kompletno korisničko okruženje jednog korisnika odvojeno i različito od okruženja drugih korisnika. Korisničko okruženje obuhvata sva podešavanja koja korisnik izvrši u toku sesije za računarom: podešavanja izgleda radne površine, stavke u menijima, mapirani mrežni diskovi, lista skorije otvaranih dokumenata, sva podešavanja koja korisnik može da izvrši u kontolnom panelu.

Grupne polise

 

 Grupne polise (Group Policy GP) specificiraju podešavanja za grupe korisnika ili računara, uključujući polise vezane za Registry bazu, sigurnosna podešavanja, instalaciju programa, skripte (startup i shutdown, kao i log on i log off), kao i redirekciju foldera. Administratori obično koriste GP da bi poboljšali i unapredili neke karakteristike, i da bi imali veću kontrolu nad pravima krajnjih korisnika u mreži. Da bi se taj proces pojednostavio mogu se kreirati specifične konfiguracije klijenata koje se zatim primenjuju na određene grupe korisnika i računara. Informacije o polisama se čuvaju unutar objekata grupne polise (Group Policy objects – GPOs), koji su povezani sa određenim kontejnerima u Active Directory, sajtovima, domenima i organizacionim jedinicama (OUs).

Literatura:                                                                                                       Sava Nedeljkovic 4-6

http://en.wikipedia.org/wiki/Folder_%28computing%29#cite_note-4 – prevodio sa engleskog

http://www.elitesecurity.org/t364259-grupna-polisa-PROBLEM-pomoc

Етернет (енгл.Ethernet)

Да би дефинисали тако комплексан појма као што је Етернет, морамо искористити стручне термине, дакле Етернет је пре свега мрежни протокол (Мрежни протокол је спецификација за стандардизоване пакете података који омогућавају размену информација међу мрежама). Поред тога Етернет је и најкоришћенија вишемедијумска технологија локалних рачунарских мрежа, описана великим бројем IEEE 802.3 стандарда, који дефинишу технологије физичког и слоја везе референтног ОСИ модела. Испрва је изведена у топологији магистрале на заједничком коаксијалном каблу са протоколом који динамички одређује како рачунари приступају мрежи (CSMA/CD). Етернет у данашње време шири своју примену на MAN и WAN мреже.Може имати топологију звезде или стабла.Као медијум користи бакарне и оптичке каблове. Поред основне функције дељења заједничких ресурса у локалној мрежи, има и функције приступа (интернету), окосинце међу мрежама и дистрибуције података на веће удаљености. Етернет дефинише како се станице везују на рачунарску мрежу, технологију која се користи за пренос сигнала, потом начин како станице приступају датој мрежи, брзину преноса, начин сигнализације и кодирања информација, као и величину и формат пакета информације који се користи при комуникацији.

etrenet 1

Историјат Етернета

Почеци развића етерента могу се наћи у технологији коју су развили истраживачи са Хавајског универзитета, нарочито Норман Абрамсон. Наиме, код њих је постојао проблем како повезати кориснике на удаљеним острвима са централним рачунаром (развлачење каблова испод Пацифика није било разматрано као опција). Решење је пронађено у радио комуникацији кратког домета. Сваки кориснички терминал је опремљен примопредајником са по две фреквенције: једном за емитовање ка централном рачунару и другом за пријем података са централног рачунара.

У исто време, Роберт Меткалф се на Масачусетском институту за технологију упознао са Абрамсоновим радом, с ким је након дипломирања и докторских студија на Харварду провео неко време у истраживањима. До прве верзије етернета долази у Зироксовом (енгл. Xerox) истраживачком центру, у Зирокс Парку (енгл. Palo Alto Research Center – PARC), где су тамошњи истраживачи већ пројектовали и изградили прве персоналне рачунаре са корисничким графичким окружењем и мишем као показивачем (рачунар Xerox Alto), као и први ласерски штампач намењен раду са персоналним рачунарима. Овим изумима се придружује и етернет, као технологија локалних рачунарских мрежа која је уједињавала (повезивала) персоналне рачунаре и штампаче.

Меткалф је заједно с колегом Дејвидом Богсом, користећи знање стечено у раду са Абрамсоном, развио нови систем на коаксијалном каблу као медијуму на који је било прикључено више станица.Овај систем је назван CSMA/CD (енгл. Carrier sense multiple access/Collision Detection)

Захваљујући овом систему, крајем 1972. године Меткалф, и његове колеге из Зирокс Парка реализују прву локалну рачунарску мрежу (експериментални етернет систем) која је повезивала Xerox Alto рачунаре међусобно, као и рачунаре са серверима и ласерским штампачима. Коаксијални кабл је имао дужину до 2,5km (користио је 4 репетитора) на који се могло повезати до 256 рачунара, при чему је радио са брзином преноса 2,94 Mb/s.

Еволуција Етернета

Еволуција Етернета

Стандардизација Етернета

Први стандард етернета је објављен 1980. године од стране DIX конзорцијума произвођача, тада једним од најмоћнијих фирми за производњу дигиталне опр

еме(DEC, Intel, Xerox) за брзине преноса 10 Mb/s. Користећи иницијале ових компанија назван је DIX етернет стандард. Овај стандард дефинисао је етернет као технологију локалних рачунарских мрежа са спецификацијама за рад на систему заснованом на дебелом коаксијалном каблу. Као и код свих стандарда, DIX стандард је убрзо допуњен техничким изменама, поправкама и малим

побољшањима, DIX V2.0 стандард. DIX конзорцијум је развио ове стандарде тако да их је сваки произвођач могао користити, технологија која је била доступна свима. Највећу цену платио је Зирокс који је морао да се одрекне права на патентирану технологију. 1982. године Зирокс је дао и право на коришћење имена етернет. У време кад је објављен DIX стандард, професионална организација, Институт инжењера електротехнике и електронике (енгл. Institute of Electrical and Electronics Engineers – IEEE) бавио се прављењем отвореног стандарда локалних мрежа. Комитет за ЛАН и МАН мреже, чији стандарди почињу са редним бројем 802, оформљује радну групу 802.3 која је преузела систем описан у оригиналном DIX стандарду и користи га као осн

ову за нови IEEE стандард. Овај стандард је објављен 1985. године са називом IEEE 802.3 „вишеструки приступ са ослушкивањем носиоца уз откривање сукобљавања“, Данас већина људи користи назив етернет кад се помиње мрежни систем описан 802.3 стандардом.

IEEE је овај стандард представио америчком националном институту за стандарде ANSI (енгл. American National Standards Institute) који га је проследио на виши ниво, где је прихваћен од стране Међународне организације за стандардизацију ИСО (енгл. International Organization for Standardization), чиме је IEEE 802.3 етернет стандард постао и мећународни стандард што је омогућило произвођачима мрежне опреме широм света да праве компоненте засноване на овој технологији.

Етернет топологија

Етернет топологија

Извори: http://en.wikipedia.org/wiki/Ethernet

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B5%D1%82

http://www.highteck.net/EN/Ethernet/Ethernet.html

http://www.technology-training.co.uk/carrierethernetandproviderbackbonebridging_33.php

Никола Ћурчић IV-4

Topologija prstena

 

Token Ring je IBM-ova mreža koja je razvijana 1970-tih te predstavljena ranih 1980-tih godina.

Token Ring je vrsta mreže koja je šematski poredana u krug. Token Ring je usko vezan za IEEE 802.5 specifikaciju jer je nastala iz Token Ring tehnologije, zbog identičnosti i zanemarljivih razlika termin Token Ring obično obuhvaća i IEEE specifikaciju.

Koristi zvjezdastu topologiju sa svim računarima priključenim na MSAU (multistation acces unit) uređaj. Računari su priključeni direktno na MSAU, „patch“ kablovi spajaju MSAU na drugi MSAU, dok „lobe“ kablovi spajaju MSAU sa računarima. Za razliku od CSMA/CD mreža, kao što je Ethernet, Token mreže su predoređene, što znači da su u mogućnosti izračunati maksimalno vrijeme koje će proći prije nego će računar biti u mogućnosti vršiti mrežne aktivnosti. To čini Token mreže savršene za aplikacije za koje odgađanje mora biti predvidljivo. Brzina Token Ring mreže se kretala od početnih 4 Mbps, pa sve do današnjih 1 Gbps. Ispočetka Token Ring je bio u prednosti nad Ethernetom, nudio je veću brzinu i bolju pouzadnost, no predstavljanjem switcheva Ethernet mreža je na kraju ipak preovladala tako da Token Ring mreže danas nisu previše rasprostranjene.
Pored topologije prstena,postoje i:

  • topologija magistrale
  • topologija zvezde
  • topologija stabla

Kod ove topologije računarskih mreža računari su povezani provodnicima jedan za drugim i čine fizički krug, pa informacije putuju u jednom smeru. Računari na mreži reemituju pakete, odnosno primaju pakete, a zatim ih šalju sledećem računaru u mreži.

Topologija prstena (ring topology) se smatra aktivnom zato što računari u mreži šalju žeton (token) duž prstena. Token je posebna vrsta podataka. Ako neki računar u mreži hoće da pošalje podatke, mora sačekati da na njega dođe red, odnosno da do njega dođe token, i da ih onda tek pošalje.

Otkrivanje kvarova kod ovakve računarske mreže je otežano jer otkaz jednog računara prekida protok podataka u celoj mreži. Takođe, dodavanje ili uklanjanje jednog računara prekida rad cele mreže. Topologija prsten je dosta skupa i može se naći samo u velikim kompanijama.

Jedna varijacija prsten topologije se koristi za optičke mreže, kada se koriste dvostruke veze, dvostruki prsten. Ovo omogućava da se čak i u slučaju prekida može pronaći alternativni put i očuvati funkcionisanje mreže.

Anja Petrovic IV-3

Principi prenosa bežičnih signala

Šta je bežično umrežavanje?

Dugo vremena je bilo moguće, koristeći jedino kablove, povezati dva ili više računara, tako da mogu razmenjivati i smeštati fajlove, koristiti zajednički štampač, koristiti zajednički pristup Internetu, ili druge zajedničke resurse. Bežični komunikacioni sistemi koriste elektromagnetne talase za prenos signala. Za razliku od prenosa elektromagnetnih signala kroz žične transmisione medijume, koji je predvidljiv, prenos elektromagnetnih talasa kroz bežične transmisione medijume znatno je složeniji. Da bi se projektovale kvalitetne bežične veze važno je poznavati karakteristike elektromagnetskih talasa i pojave koje utiču na njihov kvalitet tokom prenosa.

a69d8607-7487-47db-a49e-ac33a0f6546d_0

  • Žično umrežavanje računara

Današnje žične mreže se najčešće povezuju kablovima kategorije 5, koji su projektovani za prenos od 10 Mb/s  ili 100 Mb/s na rastojanjima do 100m između uređaja u mreži. Koja se brzina koristi zavisi od mrežnih uređaja, ali najčešće većina uređaja za 100 Mb/s može da radi i na 10 Mb/s. Treba imati u vidu da su to maksimalne brzine, a da stvarne mogu biti i 30 do 40% manje. Postoje uređaji i kablovi za veće brzine, ali se oni koriste češće za povezivanje servera i uređaja za skladištenje podataka nego korisničkih računara.

Postoji nekoliko jednostavnih pravila, koja su se pokazala kao vrlo korisna, kada se planira
projektovanje jedne bežične mreže:
-Što je veća talasna dužina, talas se dalje prostire.
- Što je veća talasna dužina, talas bolje zaobilazi i prolazi kroz objekte.
- Što je manja talasna dužina, talas može da prenese više podataka.

  • Bežično umrežavanje

Bežično umrežavanje je tehnologija koja omogućava da se kablovi, koji povezuju računare u mrežu, zamene elektromagnetskim talasima, najčešće radiotalasima.Ako se računar opremi bežičnom mrežnom karticom (zove se i bežični mrežni adapter), računar može razmenjivati podatke sa ostalim bliskim, na sličan način opremljenim računarima, bez potrebe da budu priključeni kao kod žičnog povezivanja.

Kako bežične mreže koriste iste protokole i načine adresiranje, kao i žične mreže, obe ove vrste mreža se mogu međusobno povezivati.Kao i žične, i bežične mreže su nezavisne od operativnog sistema koji koriste računari u mreži. Bez obzira da li koristite PC, Mac ili Linux, moći ćete da koristite bežičnu mrežu, ako instalirate odgovarajuću bežičnu karticu u vaš desktop ili laptop računar.

Bežično punjenje baterije

Pod bežičnim punjenjem baterija podrazumeva se prenos električne energije bez provodnika. Bežični prenos energije je tehnologija koja se najčešće koristi za punjenje baterija različitih uređaja, kao što su telefoni, tablet računari itd. Ovakav vid prenosa energije je koristan u slučajevima gde su kablovi za napajanje problematični, opasni ili ih je nemoguće koristiti iz nekog drugog razloga.

slika1_bezicno_punjenje_baterija_wireless_charging_obrada_signala_automatika.rs

Bežično punjenje baterije

Radio

Radio je bežični prenos i detekcija komunikacionih signala elektromagnetnih talasa čije su frekvencije niže od frekvencije vidljive svetlosti. Radio talasi putuju kroz homogeni prostor (vazduh ili vakuum) pravolinijski, u svim pravcima. Ukoliko postoje diskontinuiteti, kao što je jonosfera u Zemljinoj atmosferi, dolazi do refleksije odnosno odbijanja, a isto takvo odbijanje se dešava i od površine Zemlje. Kada se radio talasi usmere ka komunikacionom satelitu oni se tu hvataju, pojačavaju i emituju nazad ka Zemlji.Informacija se prenosi sistematskim menjanjem neke osobine radio-talasa, kao što je amplituda, frekvencija ili faza. To menjanje se zove modulacija. Takav električni signal se onda uvodi u rezonantno kolo koje je priključeno na emisionu antenu, odakle se emituju radio talasi u prostor.Kada se električni provodnik nađe u elektromagnetnom polju radio talasa, promenljivo elektromagnetno polje indukuje naizmeničnu struju u provodniku. Ovo se može detektovati i transformisati u zvuk ili drugi signal koji nosi informaciju tako što se prvo što veća količina energije radio talasa uhvati u anteni prijemnika, uradi obrnuti proces od modulacije (demodulacija) i potom se dobije električni signal koji sadrži neku korisnu informaciju.

Radio_transmition_diagram_en

Radio talasi

Antene

Antena predstavlja električni provodnik ili sistem električnih provodnika čija je namena
sakupljanje, odnosno emitovanje elektromagnetnih talasa. One pretvaraju električni signal u
elekromagnetne talase i obratno. Antene imaju tu mogućnost da jednako dobro šalju i primaju signal, ali ne istovremeno. Ova karakteristika antena omogućava da se koristi samo jedna antena i za slanje signala i za prijem signala.Postoje razne vrste antena, a njihove performanse zavise od nekoliko karakteristika: pojačanje antene, dijagram zračenja, rezonantna frekvencija, polarizacija i efikasnost. Važno je poznavati značenje ovih karakteristika radi odabira odgovarajuće antena.

 

Untitled

Neke iznad spomenute antene

  • Bežične mreže sve popularnije

U poslednjih nekoliko godina, cena bežičnih uređaja se smanjila, pa se pojavilo više mogućnosti za bežično povezivanje računara. Ove mreže postaju sve popularnije, jer nema troškova oko kabliranja, a računar opremljen bežičnom mrežnom karticom, može slobodno da se pomera unutar sobe, zgrade ili čak izvan.

Za postavljanje bežičnih mreža potrebno je osnovno poznavanje računara i umrežavanja. Većina bežičnih uređaja je opremljena softverom i firmverom, koji omogućavaju da se uspostavi rad, tako da za mnoge korisnike to se svodi samo na instaliranje. Međutim, ova naočigled lakoća, može da zavara i krije zamke koje su u vezi sa različitim standardima, fizičkim ograničenjima u vezi sa elektromagnetskim talasima, kao i problemima zaštite. Ove zamke mogu pretvoriti postavljanje ili proširenje bežične mreže u noćnu moru, ako se nemaju u vidu pre nabavke bežičnih uređaja.

  • Uticaji na bežične signale

Za razliku od žičnih mreža, čije karakteristike je lakše predvideti, fizička okolina znatno utiče na bežične mreže koje se u njoj nalaze. Kako se signal prostire od antene bežičnog uređaja, dolazi do rasipanja i smanjenja snage, tako da je posle određene udaljenosti snaga toliko mala da prijemni uređaj nemože da detektuje signal.

  1. Spoljnji uticaji-Napolju, u prostoru gde nema drveća, zgrada ili ostalih velikih objekata signal će se pogoršavati podjednako u svim pravcima iznad zemlje (uključujući i prema nebu); smanjuje se kvadratom udaljenosti. Jedini faktor koji može da smanji signal su meteorološki uslovi; u toku kiše ili magle, maksimalni domet mreže se može smanjiti, jer vlaga u vazduhu apsorbuje energiju emitovanog signala. U toku jake oluje može se desiti da dođe do privremenog prekida rada mreže. Međutim, ako se radi o snežnom pokrivaču, zbog refleksije, u nekim delovima prostora je moguć i bolji prijem.
  2. Unutrašnji uticaji-U zatvorenom prostoru ima veliki broj prepreka kao što su nameštaj, zidovi, podovi i tavanice. Neki materijali apsorbuju, a neki reflektuju bežični signal (elektromagnetski talas). Zbog toga često nastaju tzv. mrtve zone u prostoru koji pokriva pristupna tačka (access point), gde nije moguć prijem bežičnog signala. Ponekad postoje i neobične pojave da prijem postoji i na dometima na kojima se uopšte ne očekuje, s obzirom na domet pristupne tačke.
Linkovi izvora:

Rad radila: Sara Nedic IV4

 

Ethernet

Šta je Ethernet?

Eternet je protokol lokalnih računarskih mreža. Koristi topologiju stabla ili zvezde, a kao medijum najčešće bakarne i optičke kablove. Ima funkcije deljenja zajedničkih resursa, kontrole pristupa internetu i distribucije podataka na veće udaljenosti. Ima brzinu prenosa podataka oko 10Mb po sekundi. Zaslužan za imenovanje protokola je Robert Metkalf, koji mu je dao naziv po „svetlosnom etru“, pasivnoj supstanci za koju se mislilo da prenosi svetlost kroz svemir.

Kako je nastao?

Ethernet je nastao u laboratorijima Xeroxa u kasnim 1970-im godinama. Prema podacima iz 2000. godine, 1994. godine je instalirano preko 40 milijuna Ethernet čvorova u svijetu. Velika popularnost Etherneta osigurava veliko tržište za Ethernet uređaje, a velika konkurencija uzrok je prihvatljivim cenama za opremu. Od prvih dana Ethernet standarda, specifikacije i prava na tehnologiju bila su dostupna svakome, što je neprikosnoven potez tvrtki koje su razvije ovaj standard: DEC, Intel i Xerox. Ovim potezom Ethernet je uspeo preuzeti tehnološki primat i kritičnu masu iako je bio lošije tehnološko riješenje nego recimo Token Ring 802.5 kojeg je razvila tvrtka IBM. Ova otvorenost, kombinirana s jednostavnošću uporabe i robusnošću Ethernet sustava, rezultirali su velikim Ethernet tržištem i to je dodatni razlog zašto je ova tehnologija tako raširena u računalnoj industriji. Kao najvažnijeg proizvođača Ethernet komponenti možemo navesti Cisco Systems, Intel i 3Com.

Način rada:

Najčešće korištena tehnologija za lokalne mreže (LAN). Termin gde jedan uređaj šalje paket mrežnom segmentu, prisiljavajući sve ostale uređaje u tom segmentu da obrate pažnju na paket. Istovremeno, drugi uređaj pokušava izvršiti prijenos što dovodi do kolizije, nakon čega oba uređaja moraju da izvrše ponovni prijenos, jedan po jedan. Nije preterano efikasno.

 
Ethernet-compsite-sketch

ethernet

Eternet na optičkom kablu

Ethernet wiki

Ethernet

 

Marija Lazic IV-3